Snobovska, muško-ženska bajka

Snobovska, muško-ženska bajka

“Dobro došli u eru snobova!”, prokomentarisao je sredovečni čovek u šortsu pažljivo gledajući beskrajno dugi reklamni blok između dva poluvremena utakmice koju su pratili svi okupljeni u bašti lokalnog kafića. Muškarci i žene, glavni protogonisti ovih spotova, upućivali su jedni drugima poruke koje su, u međuvremenu, postale najdominantnija pravila našeg vremena. Pritom su bili smešteni u savršene ambijente i izgledali su podjednako savršeno.

Svet u kome se najuspešnije komunicira snagom vizuelnog, zastupljenošću statusnih simbola, upečatljivošću imidža i nastupa postao je dominantna realnost u kojoj se, zaglavljeni u svojim dnevnim rasporedima, između sastanaka i velnesa, kasnog ručka i teretane, podjednako koprcaju i muškarci i žene. I tu se, zapravo, krije prva pretpostavka savremenog snobizma, jer u definiciji značenja ove reči nailazimo na odrednicu koja glasi – pridavanje preterane važnosti sebi. A to je ono prvo čemu nas uči aktuelna kultura upozoravajući na važnost prezentacije u svakom trenutku, dakle, reflektovanja u Drugom, u ogledalu okoline.

Upravo u toj oluji modnih, fitnes i kozmetičkih imperativa rođena je i izraz “must have”, imperativ nad imperativima koji upozorava da nešto, u tom trenutku aktuelno, moramo imati kako bismo uopšte ostali u igri. Sociolozi tvrde da je savremena kultura perfektnih trbušnjaka i “prokletstva bora ispod očiju” najsigurnija podloga novog (estetskog) rasizma koji podrazumeva brzo i efikasno isključivanje svih koji ne zadovoljavaju pompezno promovisane savršene parametre. Intelektualni snobizam, pred novim diktatima vremena, prestaje da bude naročito zanimljiv jer je sve manje onih kojima može da se “proda”, ali svakako živi i dalje.

Međutim, najinteresantnije za analizu je pitanje da li postoje razlike između muškaraca i žena kada je o savremenom snobizmu reč. Poznato je da mnoge pripadnice lepšeg pola jednostavno “nisu mirne” dok ne priušte sebi cipele koje im se čak i ne dopadaju, ali su vrlo aktuelne i hvaljene. Tek kada ih ugledaju na polici svog garderobera osetiće olakšanje, iako nemaju nameru da ih ikada obuju. Muški imunitet na “šik” i “trendi” histeriju u međuvremenu je opasno opao. Razlika je samo u pristupu i izboru. Tradicionalno gledano, jači pol je oduvek oduševljavao svet tehnike i sporta, a o afrodizijačkom dejstvu moćnog četvorotočkaša koji vozi zgodan muškarac izlišno je i govoriti.

Uostalom, to je deo slike sveta koja se usvaja još u detinjstvu, budući da devojčice “kreiraju” za svoje barbike, a dečaci organizuju trke svojih limuzina. U tome, naravno, nema ništa sporno, ono što jeste problematično je aktuelan odnos prema svetu “savršenih stvari”. Šta za svakog od nas zaista znači upečatljiv sat na ruci, najnoviji model bilo kog dela garederobe, laptopa ili mobilnog telefona? Odgovori su različiti, ali većina upućuje na razumevanje ovih predmeta kao simbola koji imaju svoj jezik i koji govore u ime svog vlasnika. Zbog toga im se, u ključu aktuelne kulture, i pridaje tako velika važnost. U trku ulaze svi. I oni koji “mogu” i oni koji “ne mogu”. Da li su ovi ljudi samo žrtve trendova, slepi sledbenici marketinških hirova ili tu postoji još nešto? Obično je reč o osobama krhkog identiteta koji mora biti pojačan sjajem metala, kože i krzna. Štaviše, kao da se radi o svojevrsnom pozajmljivanju vrednosti. Što vredniji šešir, vrednija i glava. Tek onda na red dolaze ostala značenja termina “snobizam”, a one glase – “pokondirenost”, “fićfirićstvo”.

Snob vrlo pažljivo bira kome će pokloniti svoju pažnju, vreme i reči. Princip izbora je jasan. Potrebno je kupiti ulaznicu za ulazak u njegov posvećeni krug. Muškarci nisu odoleli zamkama “total image”-a. I oni su shvatili da je dobro imati sve što je novo, jer će im na taj način više vrata biti otvoreno. Kao nekada u evropskim salonima 19. veka. Međutim, razlika je u tome što se danas mnogo lakše prodaju mačke u džaku. Naime, dobro pakovanje ne garantuje visok kvalitet sadržaja koji je unutra. Zbog toga je dobar savet za žene, koje biraju isključivo na osnovu onoga što se registruje očima – “Ne tumbaj!”, odnosno “Fragile”. Šalu na stranu, ponekad je dovoljno samo nekoliko rečenica da proverite da li pred sobom imate snoba ili ne. Pitanje je samo da li vas to uopšte zanima.

U trendu je ostajanje na površini. Pa, kako vam bude. Na kraju, ima jedna lepa, i što je najvažnije istinita priča koja nas vodi na inauguracionu plovidbu glamuroznog prekookeanskog broda. Akteri su dve uspešne žene od karijere, koje su uspele da, došavši ni od kuda, ostvare svoj san i fitnes trener kog su pozvale da doručkuje sa njima pre nego što odrade zakazani “personalac” u fitnes studiju. Računajući na snagu utiska koji ostavlja, jedna od njih je na opasku prijateljice kako su talasi jaki, rekla: “Bolje je da potonem na brodu poput Titanika, nego na nekom čamcu na Dunavu, zar ne?” Mladić je, grickajući svoj tost, slegao ramenima i uz stidljiv osmeh promrmljao: “Pa, ja ne bih voleo da potonem uopšte”.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”

Komentari