Prvi deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde

Zvoni telefon, javljam se, ona žena od sinoć je. Najavljuje dolazak uz upozorenje da budemo spremne za 15 minuta. Čekamo spremene k’o zapete puške već dobrih pola sata i kusur. Posle sat vremena zaključujem da naši domaćini nisu baš tačni kao sat, možda ne bi bilo loše da ovih mesec dana navijem sat na vremensku zonu +1, čisto da se ne nerviram puno. Pojavljuje se napokon Gospođa, sva napirlitana do zuba i zamera mi što sam obukla dugu suknju, a ne minić. Hm! Objasnim ja njoj da ja nisam iz tog fazona ne razumevajući zašto mi pridikuje. Da je bar ona sama neko oličje mode i ukusa za oblačenje, pa i ajde, nego izgleda kao da je istresla sve šljokice ovog sveta na sebe, i da je svetski rekorder u tapiranju spaljene kose.

Sedamo u njen auto, izlazimo na jednu od glavnih ulica koja je prepoznatljiva po tome što između kolovoznih traka teče reka Ljana. Zapahne nas miris te božanstvene male tekuće kanalizacije i mi nastavimo dalje ka centru. Urla auto na 4,000 obrtaja u drugoj brzini, trube joj, psuju je, prete… Prolazimo kroz crveno kao da semafor ne postoji i dobijamo objašnjenje da ako je crveno nije zid. Ni ne stižem da vidim šta me okružuje, koliko sam koncentrisana na saobraćajni haos oko mene, kao u košnici punoj besnih pčela i molim Boga samo da nas neko ne prebije.

5598221838 5e2b242277 z Sofijina priča iz Albanije (2. deo)

Restoran “Juveniljja” je zanimljiv spoj italijanske i albanske tradicionalne kuhinje

Napokon stižemo na neko odredište. Restoran “Juveniljja” koji izgleda kao jedan od onih starih zamkova, ušuškan šumom. Posebno igralište za decu, opremljeno ponijima, mnogo konja za prvi dan, skreći pogled na nešto drugo i raznoraznim toboganima, ljuljaškama i drugim stvarima od kojih poželiš da si opet dete. Sedamo za neki sto, a nas dve k’o pale s Marsa, i čekamo vlasnika koji je jedan od gospodjinih boljih prijatelja. Stiže dasa, skockan, namirisan kao zumbul. Seda. Upoznajemo se. Ledi nam se krv u žilama od njegovog pogleda i ledeno plavih očiju koje vide i znaju sve. Skeniram ga ukočeno i pogled mi pada na njegov ožiljak na vratu. O Bože, izgleda kao da ga je neko klao! Pokušavam mislima da zabranim rad, al’ uporno izvire jedno jedino pitanje – šta li se desilo onom ko je to i pokušao da mu uradi, kad je ovaj toliku posekotinu uspeo da preživi?! Naježim se od straha i nabacim osmeh da zamaskiram sliku iz glave. Čovek nam se obraća, al’ džaba, ne pogađa ni reč dobar dan, a ni onu drugu za u materinu, tako da gledamo film bez titla. Gospođa mu objasni naše znalačko stanje i počne da se igra albansko-engleskog prevodioca. Inače, u Albaniji većinski deo populacije sjajno govori italijanski i sve više mladih engleski jezik. Pošto je “Šef na restoran’’ malo starije garde on se služi isključivo italijanskim, koji mi hvala Bogu isto tako nemamo pojma. Dok oni tako čavrljaju o danima svoje mladosti ja se isključujem i misli mi lete kojekuda…

Jul u Tirani je nesnosan, temperature su oko četrdeset stepeni i uz tadašnje svakodnevne restrikcije struje i vode od po nekoliko sati, boravak su činile užasnim. Muti mi se u glavi i priviđa čak i onaj iskrivljeni krevet iz štale. U međuvremenu Šef ustaje i odlazi. Gospođina glava se okreće ka nama i priča nešto. Još uvek gledam samo sliku, ne uključujem ton a mozak naštelovan još pre polaska počinje da registruje samo alarmantne reči: bomba, brat, ubijen, prevara, žene, posao, ne pričajte nikome o tome! Budim se iz slatkih razmišljanja o krevetu i snu i nalazim samo paniku i misli o prostituciji i trafikingu, o tome nisam prestala da mislim otkako sam sela u avion!! Jao pa sad znam zašto mi je skrenula pažnju na dugu suknju, ona je nas dovela ovde ne bi li mu prezentovala svoje novo meso za prodaju!!! Tako mi i treba kad sam slušala oca “Studiraj albanski, to se sad traži. Niko neće da ga uči iz predrasuda, budi ti prva’’. Pa i izgleda da ću i biti prva, prva koja je zločincu otišla pravo u jazbinu na noge.

Šef se vraća i sa osmehom nam nemo daje znak za pokret. Gospođa ustaje, pratimo je, osvrćemo se usput da vidimo kakve su nam šanse za beg. Nula. Samo šuma i njegovi “prijatelji’’. Sedamo u zatamnjeni džip i osećamo se kao ovce pred klanje…

Nastavak možete pročitati ovde.


Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.

Editors choice