Sofijina priča iz Albanije (8. deo)

Sofijina priča iz Albanije (8. deo)

Sedmi deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde.

U kombiju Jovanka i ja razmatramo sve razloge iz kojih bi Šef poslao nekog da nas prati. Nesumnjivo je svaki put znao gde se nalazimo, jer ga je Tanana crvenokosa detaljno obaveštavala o svim našim planovima, ali zašto ovako krišom? Potpuno uvrnuto.

U primorsko seoce stižemo posle dobrih 50 minuta klackanja putem koji je od magistrale udaljen svega 5-6 km. Novi drugari već su nam odneli misli daleko od družine Uvrnuti i Šef. I ne samo oni, sam put do do tog mesta bio je potpuno novi doživljaj za mene. Reći ću samo da je makadam pista za ono čime se naš prevoz tada kretao. Svaku rupu osećaš u svakom delu tela i sa svakim sledećim centimetrom ostaješ bez jednog delića zuba. Naravno da ugođaju doprinosi i sam kombi, koji je toliko luksuzan da više liči na onu našu ulupanu šerpu i zagoreli tiganj nego na kombi. Mada, ne mogu da kudim, takav put za bolje i nije. Pored nas četvoro u kombiju su bile i tri devojčice. Zurile su u nas kao u onim humanim srcedrapajućim filmovima o lepoj doktorki koja putuje u neku brazilsku zabit, ne bi li pomogla vrsti koja izumire i spasila je od zlog čovečanstva, a deca se sjate oko nje i gledaju je kao neko novo svetsko čudo.

Ne znam kako je danas, ali tada, pre četiri godine, Spile je bilo malo mesto, oivičeno belim sitnim peskom i šumom u kojoj su se krile razne bogataške vile sa svojim privatnim plažama, bez puta i sa ne preterano čistim morem, ali nekako slatko i divlje.

spile 1 Sofijina priča iz Albanije (8. deo)

Spile, neophodna oaza

Klaudio i njegova banda maloletnih rođaka i nije bila neki mnogo zabavan materijal za druženje, ali kad te dosada ubija u pojam – daj šta daš. Sevale su varnice između Klaudija i Jovanke, pa je ta priča unosila malo dinamike u naš boravak u Albaniji.

Jovanka je uživala u dvonedeljnoj romansi, a meni su pokušavali da nabace svakog šesnaestogodišnjaka u gradu. Sva ta dečurlija užasno mi je išla na živce. Kao horda hormona koja nikada žensko nije videla, a kamoli prozborila sa njom.
Tada sam mislila da je razlog za to jednostavno moj pol, i da njihovi muškarci ne biraju, a u suštini je to bila samo jedna velika razlika između žena sa naših i njihovih prostora, razlika u ponašanju.

Nas dve nismo se ponašale nista drugačije od svake normalne društvene osobe u Beogradu. Đuskaš, smeješ se, zbijaš šale na svoj i tuđ račun, piješ alkohol u granicama normale, komuniciraš, oblačiš se pristojno, štaviše – kaluđerski u odnosu na njihove žene; a onda shvatiš da je upravo u tome problem i da je to razlog svog tog smaranja i balavljenja njihovog. Mogla sam da budem obučena kao prostitutka, ali da mi stav bude – sedim, pijem piće, ne vidim (kao) nikog, niko mi nije zanimljiv, smejem se na svakih sat i po i glumim nevinu damu sa tvrdim stavom, a onda se sakrijem iza nekog ćoška i čekam da me pokupi moj obožavalac i odvede me u hotel da se tamo družimo malo prisnije. To je ok. A nas dve, dva vesela kretena – ne provaljujemo kako to tamo funkcioniše, da drug tamo i ne postoji, ne postoji ortačko komuniciranje sa osobom suprotnog pola. Bar ne za nas, jer mi smo strankinje, drugačije, Srpkinje, a Srpkinje – što smo kasnije saznale – u Albaniji glase za vrlo lake žene. Slepo dopuštamo da nas naši novi drugari vodaju u kojekakve provode i smeju se na naš račun. Našim fotoaparatom snimaju naše izlaske u kojima nas dve neznalice nazivaju najgorim rečima. Prozivaju nas najgroznije na albanskom, pričaju kako bi nam svašta radili, i smeju nam se u lice, jer znaju da ih ne razumemo… Smejemo se i mi, misleći da je to neki super vic. Sve dok nam to neko nije preveo kada smo se vratile kući; do tada smo živele u zabludi da smo se super združile sa našim novim drugarima. Bože, koliko smo naivne, a na kraju i razočarane bile.

Nastaviće se…


Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.