Spone koje nas vežu

Spone koje nas vežu

Prethodne tekstove redovnog dopisnika Wannabe Magazine-a iz Londona, Markusa Ejgara, možete pronaći ovde.
For the English version of Marcus Agar’s weekly observational reports for Wannabe Magazine, click here.

Krv nije voda. Tako veli izreka. Odmalena uče nas da nas porodične veze drže na okupu, podržavaju nas i u dobru i u zlu. Porodica će uvek biti tu da se na nju oslonimo i štitiće nas od sveta i strela sudbine. U stvarnosti pak porodice ponekad mogu biti koren zla isto koliko i spasenje o kome su nas učili. Mnoge porodice su disfunkcionalna papazjanija ljudi koji imaju zajedničko tek nešto više od krvi i uspomena. Naše porodice češće podsećaju na “Simpsonove” (The Simpsons), nego na “Seranove” (Los Serrano). Članovima porodice opraštamo nedostatke i sitne grehe koji bi naprosto bili neoprostivi prijateljima. Pa opet, uprkos svemu, porodice opstaju. Kao što izreka uči: “Biramo prijatelje, ali ne i porodicu.”

Potičem iz labavo povezane porodice u kojoj nismo neprestano jedni drugima na oku. Blizak sam sa roditeljima, ali stričevi i tetke, te drugi rođaci koje neki od mojih školskih drugara redovno sreću nikada nisu bili u središtu mog života. Odrastao sam kao jedinac, a sa pet godina preselili smo se iz Brajtona u Bristol, udaljeni od porodice nekih 150 milja. Promenili smo sredinu zbog očeve karijere, ali i da bih mogao da pohađam bolje škole. Kao dete, uživao sam u letovanju na obali i trpeo božićne posete, ali uvek smo se vraćali u Bristol.

Ponekad sam zavideo prijateljima sa Balkana. Mnogi uživaju u bliskim vezama sa porodicom i često se okupljaju u velikom broju da obeleže važne događaje ili proslave Božić i Uskrs. Moji prijatelji iz Srbije i Bosne deluju zahvalni za postojanje porodičnih veza. Za njih proširena porodica znači uticaj u društvu (često na načine koji nisu za pohvalu, moram da primetim). Kroz porodicu dobijaju podršku, stabilnost i ohrabrenje u životu, te se može reći da porodice drže društvo na okupu.

Po savremenim britanskim merilima, balkanske porodične veze nedvosmisleno su čvršće i bezbednije. To donosi očite prednosti kao što su osećanje pripadnosti, podrška drugima i uspostavljena mreža na koju možete da se oslonite. Gledajući spolja, jasno se vide i nedostaci: svi vam se petljaju u poslove i imaju da kažu reč ili dve o tome šta misle. Takođe, postoji velika porodična istorija kojoj treba biti dorastao, a ukoliko neko zabrlja, i vama se sudi. Uživaju, ipak, u burnim skupovima koji mi se dopadaju.

Otkako sam zasnovao svoju porodicu, baš u blizini Brajtona, nisam osećao potrebu da oživim zgasnule porodične veze. Jedini porodični skupovi kojima sam prisustvovao u poslednje dve decenije bili su sahrane bakine sestre i bake. Baka mi je umrla prošlog meseca u devedeset drugoj. Premda je bila loše već neko vreme, te veoma stara, njena smrt potresla je porodicu. Tokom poslednjih dana, okupili smo se oko njene postelje. Nije bila svesna našeg prisustva, ali to nije bilo važno. To što smo se našli na okupu bila nam je dovoljna uteha.

Kao što je običaj, većina porodice došla je na sahranu. Ono što je bilo neobično jeste činjenica da je to bio prvi put da se mnogi od nas nađu u istoj prostoriji posle skoro 20 godina. Baka je, na kraju, uspela da nas okupi.

Od tada, zanimanje za porodicu dalo mi je novi pogled na život. Nedvosmisleno sam počeo da se zanimam za porodičnu istoriju i nameravam da čuvam to što sada znam. Što je važnije, povezao sam se sa rođacima. Razvejani smo na sve četiri strane sveta, uspešni u životu, stigli smo tamo gde su nas odvele prilike i snovi. No, zahvaljujući društvenim mrežama, razdaljina više nije prepreka. Rođaci i ja nismo se sreli mnoge godine, ali smo odrasli zajedno i mnogi su postali prijatelji, a ne samo rodbina. Naposletku, mi smo ti koji dele životnu stvarnost u okviru naše porodice. Iskusili smo slavne trenutke kao i one manje slavne i znamo sve priče. Uživamo u blagodetima toga što smo rodbina.

Stoga, možda porodica za mene predstavlja i više nego što sam mislio. Čak sam počeo da pišem nećaku koji živi u Holandiji. Prava pisma, ne samo komentare na Facebooku. Biće da stare navike ne umiru lako.


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Ranko Trifković