Sprečimo nestanak prava slobodnog izbora!

Sprečimo nestanak prava slobodnog izbora!

Gledajući uspehe naših sportista, a i stranih, svako dete bar jednom u životu poželi da se oproba u nekom sportu. Polazim od sebe, gledajući Đorđevića, Rebraču, Divca, Danilovića, Obradovića, zavoleo sam košarku. Trenirao sam dosta dugo, a onda malo povreda, malo više luda glava i sad ste prinuđeni da čitate moje tekstove. Šalu na stranu, to je bio moj izbor. Rekao sam mojima da želim da treniram košarku i oni su me podržali, želeći da budem srećan, što sam i bio.

Odlučio sam se da pokrenem ovu temu, jer mi je muka od roditelja koji nisu uspeli u nekom sportu (a tako je i u nekim drugim oblastima), i sada leče komplekse i neostvarene snove na svom detetu. Čast izuzecima, naravno, njima svaka čast. Pa šta ako niste uspeli u fudbalu, košarci, rukometu, zar to znači da vaše dete mora da pati radeći nešto što ne želi? Kako biste se vi osećali da vam neko nameće svoje volju? Nije bitno koliko godina imate, to predstavlja gadan udarac za psihu. Dete tek treba da nauči da živi, treba da mu ukažete na prave izbore i usmerite ga na pravi način. Treba da budete autoritet, ali ne namećite mu svoju volju pošto-poto, već ga pustite da izabere. Voli Jelenu ili Novaka, hoće tenis? Pružite mu priliku, nema veze što ste vi trenirali odbojku. Sviđaju mu se Krasićevi driblinzi ili borbenost Baneta Ivanovića? Neka ide na fudbal. Hiperaktivno je, pošaljite ga na karate, aikido, te drevne veštine naučiće ga da se bar malo smiri.

Kosarka Sprečimo nestanak prava slobodnog izbora!

Pustite decu da uživaju...

Nemojte postati roditelji koji dolaze na utakmice ili neke druge sportske nastupe svoje dece i vrše pritisak sa tribina, ispoljavaju vulgarnost ili se, ne daj Bože, i tuku sa drugima. Sve sam to video i mene je bilo sramota. Nije bilo potrebe da bude tako, ali osećao sam se, pa najjednostavnije rečeno, jadno. Moja porodica je dolazila na utakmice, ali nikada me nisu naterali da se pravim da ih ne poznajem. Poenta je da svako dete brzo shvati šta je za njega, a šta nije. Neki promene i po par sportova dok se ne pronađu u nekom od njih, a neki se nikada ni ne pronađu. Nema veze, mnogi od njih su postali ili će tek postati vrsni novinari, fizičari, matematičari itd. Slično je i sa izborom škole. Do nekog perioda života možete da utičete na to, ali ako ste vi završili, primera radi, ekonomiju, da li to znači da i vaše dete mora da završi isto? Opet, ako niste završili fakultet i privatnik ste ili slično, ne mora da znači da i dete mora da ide vašim stopama. Ako ih prisiljavate na nešto, raspoloženje će im biti nikakvo, a to se odražava i na učenje, kao i na komunikaciju sa drugima.

Osmesi Sprečimo nestanak prava slobodnog izbora!

... da bi bila srećna i nasmejana!

Dakle, sve je stvar izbora, a dete je čovek u malom. Budite roditelj, ali pre svega i vi budite čovek. Ukoliko se ispostavi da je vaše dete talentovano za neki sport, podržite ga i pomozite mu koliko možete. Ne zalećite se na novac, obećanja i ponude raznoraznih menadžera jer njih nije briga za vaše dete, već samo za finansijski “deo kolača”. Verujte mi, pričam iz iskustva. Drago mi je ako ste se pronašli u ovim redovima i shvatili da li ste ili niste takvi, a još mi je draže ako ovo pročitaju neki budući roditelji budućih šampiona ili uspešnih ljudi u nekoj drugoj sferi života.

Moji roditelji nisu znali da li uopšte imam talenta, ali ispoštovali su moj izbor. Jedan sam od retkih koji je imao sreće u tome, odlazak na trening i šutiranje na koš bili su mi najsrećniji deo dana. Tako je bilo i sa školom. Beskrajno sam im zahvalan za sve to, sport, škola i oni, u kombinaciji snova, od mene su napravili boljeg čoveka. Čim sam shvatam važnost svega, valjda to dovoljno govori i daje težinu mojim rečima. Pustite dete neka živi, uživajte u njegovom odrastanju, uspesima i – budite ponosni.


Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš, obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju… Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega jer mu pruža sve što mu treba.