Sprečiti ili lečiti?

Sprečiti ili lečiti?

Prilike stvaramo sami. Splet okolnosti, sudbina ili nešto treće mogu poslužiti kao odličan izgovor ili odgovor na neka naša reagovanja kada se nađemo u određenim situacijama. Pre bih rekla da su to samo izgovori. A evo i zašto.

Kako smo bića koja imaju misleni aparat, a isto tako i govorni, u mogućnosti smo da svoje misli i osećanja pretočimo u reči. Samim tim smo već u prednosti. Imamo razum, svesni smo dešavanja i sveta oko nas, možemo logički da zaključujemo. I sve ovo, ovako lepo napakovano, dovodi do toga da možemo jednostavno da funkcionišemo sa drugim ljudima, učestvujemo u zdravim interakcijama i komunikacijama. Ali…

Ko li je pa izmislio ovo “ali”? Zbog ovog “ali”, sve gore navedeno pada u vodu i situacija se komplikuje. Dobro, nije baš tako prosto, ali razumete me. Svi smo nekada bili dovedeni u stanje kada smo imali dva jasna izbora – crno ili belo, ali, mi smo nekako hteli da napravimo sivu.

Šta utiče na to da, tačnije, šta nas nagoni da budžimo jednostavne izbore i imamo idejne tvorevine koje su slične zamku od ko zna koliko spratova? A obično se u jednom zamku, koji je isprepletan tajnim prolazima i lavirintima, nakon mnogo stepenika dođe do njegovog samog vrha, gde se nalazi tajna prostorija za koju zna samo jedan od sluga, a ključ od njenih vrata ima samo neka od zlih čarobnica. Tako je u bajkama.

Poređenje je lako. Mrsimo odnose, samim tim i svoje misli, vodi se borba između srca i glave, i na kraju završimo u ćorsokaku, iz koga treba da se vadimo. Dakle, sami sebi smo i sluga i zla čarobnica i princ ili princeza zatočeni na vrhu zamku. Nekada smo zatočenici sopstvenih izbora.

 Sprečiti ili lečiti?

Kada jednom dođemo do starta, cilj nam je već na vidiku

A kako da znamo da li je izbor pogrešan ili pravi? E, tu treba da se uključi lampica razuma, ali nekada osećanja ipak jače zasvetle. Mnogo faktora utiče na to da li će neka naša odluka rezultirati kao fatalna greška ili zlatni dobitak. Nešto je i van naše moći, a ono što je u našim rukama vešto nam izmiče, ili previdimo. Ili jednostavno odlučimo da žmurimo, pa ako tresnemo u zid, tresnuli smo, sastavićemo se i nastaviti dalje. Preskočićemo i tu prepreku.

Ono na šta možemo da utičemo jesmo mi sami. Ne možemo da znamo unapred kraj nekog od dešavanja, ali možemo koliko-toliko da utičemo na njegov tok. Pa ako ne ide nama u korist, isti tok da ispravimo, tako da nam pravac odgovara. Ovde je ključ svega. Loš početak ne znači i loš kraj. I obrnuto. Samo da ne mrsimo. Jer se posle ta vrzina svega i svačega teško odmotava.

U ovome leži naša snaga i naša moć. U samokontroli. Moramo biti prvo iskreni prema sami sebi i da znamo šta tačno želimo. To je startna pozicija. Posle toga sve ide lako. Do startne pozicije je dug put. Posut greškama, razočaranjima, usponima i padovima. Ali kada jednom dođemo do starta, cilj nam je već na vidiku. Samo mu treba pohrliti u susret.

Dilema koja stoji u naslovu lako je rešiva. Sve što možemo sprečiti – sprečićemo. Ako se, pak, izgubimo i ne reagujemo na vreme – lečićemo. Svaki poraz nosi pouku, svaka pobeda je slatka. Nema duge bez kiše niti sreće bez trunke tuge. Budimo zahvalni na svakom budućem danu. I još jednom iskustvu.

Izvori fotografija: tumblir.com, weheartit.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.