Spusti se na zemlju!

Spusti se na zemlju!

Situacija: Sasvim prosečna devojka, još prosečnije građe, bez mnogo stila, čak vuče na neukus, dok ispija kafu u pauzi između predavanja svojim kolegama govori o svojim planovima po završetku fakulteta. Pritom je jako glasna, moglo bi se reći i blago neartikulisana. Ako je uopšte i moguće biti blago neartikulisan. Kaže ona njima, baviće se krivicom kada dobije diplomu. Shvatam da je student Pravnog fakulteta i kaže doguraće ona do Specijalnog suda!

Takođe, naslućujem da je predmet podsmeha u grupici u kojoj se nalazi, čujem da pitanjima koja joj postavljaju, zapravo samo dolivaju ulje na vatru, a ona se prži kao pomfrit u fritezi. Sva je zacvrčala. Pošto je taj njihov razgovor potrajao, i naravno teme su se razgranale, njena buduća karijera više se nije polemisala (jer šta tu ima više da se polemiše?!). Krajičkom uha sam uhvatila deo gde ona objašnjava koleginici kako joj je, citiram “tekao krv kada je polomila nokat!”. I još jedan deo, gde kaže da ne, ne može ona da bude sa nekim tamo likom, on je slepac kaže, njega niko ne zna u gradu.

Meni je taj dan bio posebno inspirativan. Videla sam da ima jako zanimljivih ljudi. A i mislim da svako od nas poznaje po jednog ovakvog pacijenta. Nisam najsigurnija da li je to prava reč za njih, ali čini mi se najpodesnijom. Jer ko drugi bi takvim ljudima, osim stručnih lica, mogao da objasni razliku između mogućnosti i želja? Realnosti i snova?

SLIKA 119 Spusti se na zemlju!

Brzinsko stavljanje na mesto!

Mislim da svako može da bude ono što hoće. I da je čak realna i mogućnost da jednog dana predsedavaš skupštinom Ujedinjenih nacija. ALI, ali da ništa od toga ne može da se ostvari ako prvenstveno ne radiš na sebi. Ne možeš proširiti svoje vidike, i onako realno da sagledaš sebe, ako prvo, lupam, ne uzmeš ogledalo i vidiš da sa takvom šminkom ličiš na rakuna. Ili da, na primer, ipak nisi takva lepotica i zgodnica kao što misliš da jesi. Govorim o devojkama, zato što takvih ima na svakom koraku. Pod takvih mislim na sve samoproklamovane Bogom date, koje se frljaju s padežima, ali i svetskim modnim brendovima. I procvatom novih fakulteta, diplomama. Što je pomalo i tragično.

Ovo naravno ne znači da su i takvi muškarci u manjini. Naprotiv, ima ih podjednako. Pa ne bi oni jedni bez drugih ni mogli. To je jasno kao dan.

Čini mi se da oni žive u nekom paralelnom univerzumu. Shvataju oni sve probleme svakodnevice. Samo na svoj način. Mislim da ono što je logično većini ljudi njima predstavlja nebulozu. Evo, na primer, većina nas razmišlja kako ćemo do posla nakon završetka studija. Znamo da se ne može iz klupe u fotelju. A oni to vide ovako: Ja da volontiram sa diplomom? Svašta!

SLIKA 217 Spusti se na zemlju!

Da li i vas nekada izbace iz takta?

Ali opet, donekle i razumem zašto je tako. Generacije su odrastale imajući mnoge pevačice za idole. Sada su se mnoge presvukle, bolje reći obukle, neke su sele za skupštinsku govornicu, druge za profesorsku katedru i tako dalje. Ne razumem samo tu potrebu da se sve posmatra sa visine, da se izdižeš od ostalih, da naglašavaš svoje mizerne uspehe. I da tako sa svojih visina nipodaštavaš tuđe, prave uspehe, tuđa mišljenja, jednom rečju, sav normalan svet.

Dobro, pročitala si negde da jedna dama uvek mora da pazi na svoje držanje, dakle prava leđa i blago podignuta brada. I ovako ličiš na cirkuzanta, nemoj da se kočiš, kad te molim! A i džaba ti kostobolja u najavi, kad nemaš pojma da se drugom u reč ne upada.

Prava veličina ljudi je prizemnost. Prirodnost. Spontanost. Dostupnost. Ali to ne može da se navežba i odglumi. Jeste to problem vama koji ljubite oblake. A svaki problem ima i rešenje!

Izvori fotografija: favim.com, chacha.com, memecenter.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.