“Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.” [1]

Pomalo je poražavajuće što ne bih u poslednje vreme imala šta da vam pišem da se ne krećem među ljudima koji me inspirišu na svakojaka razmišljanja. Interesantno je kako me okružuje čitav spektar najrazličitijih ljudi, a opet, svi su moji, stapaju se sa mojim životom kao pospanost i jastuk, kao cilj i ostvarenje, kao sreća i nesreća.

U svakom slučaju, ponovo sam razgovarala sa jednim muškarcem na temu ljubavi, sasvim neplanirano. Iskreno, nije se toliko radilo o ljubavi koliko o negiranju iste. Citiraću ga, a ako ovaj članak ikada dođe do njega, sigurno će me ili tužiti ili prozivati po nečijem Facebook zidu. A, možda će mu imponovati, pa će nonšalantno reći: “Eto, vidiš da sam ti inspiracija.” Rizikovaću.

Počeli smo razgovor tako što me je on pozvao da me pita kakve ja to iluzije gajim o ljubavi u poslednje vreme. Čini mi se kako se neplanirano upustio u raspravu koju nisam tražila, postavio se kao savetodavac koji mi i nije bio potreban. Za nekoga ko retko priča i ko se drži u okvirima sebe, a odatle skoro pa ne izlazi, ovoga puta vodio je monolog, posve dug, pun duboke ubeđenosti u istinitost svega što mu je prelazilo preko usana.

Priznaj, ja sam najbolja stvar koja ti se ikada dogodila” – kaže on, a ja se od srca nasmejem. ”Hej, ne govorim u smislu da sam te oborio s nogu, nego, otvorio sam ti oči da život i svet nisu ono o čemu ti maštaš. O kakvom mirisu cimeta na kolaču, psu koji ti šapama prlja bluzu i osmehu koji te dočekuje u stanu ti govoriš? Ne postoji to. Živimo u svetu u kom je telesni aspekt komunikacije postao mnogo jači od duhovnog. Niko se danas ne zaljubljuje ni u koga bez da ga prvenstveno proba. Nijedan muškarac, barem. Čini mi se kako si ostala zarobljena u nekom… 19. veku, možda. Tužno je to. Ne želim da budeš jedna od onih isfrustriranih devojaka koje su sebi zabranile život zato što su čekale da im se ostvari iluzija. O toj ljubavi o kojoj ti misliš i pričaš više ni knjige ne pišu, niti se filmovi prave. Izađi malo iz sebe i počni da živiš.“Odakle ti da već nisam zaljubljena?” “Ne kažem da nisi, samo, nemoj mi reći da si pala na spiku nekog lika koji ti je citirao, fazon, Miku Antića i pričao ti neke velike reči o ljubavi?” Zvučao je iskreno, samozadovoljno i sa dozom neprikosnovenosti u glasu izgovarao svoje velike izjave. Nisam mogla a da se ne zapitam ko je od nas dvoje zapravo tužan – da li on koji ljudske odnose svodi na životinjski nagon, potpuno odvojen od bilo čega što može da se stavi u kategoriju “osećanja / bliskosti / davanja / posvećenosti / čežnjivosti” ili ja, koja tvrdoglavo verujem kako jedan dodir prstiju ume da izleči nesanicu? Možda smo oboje fatalisti u svojim, doduše dijametralno suprotnim zabludama, pa smo jedno drugom smešni? Ne bih sa sigurnošću znala.

fotka2 Srce i ostala strana tela

Dobro, mlada si. Ja sam u odnosu na tebe u prednosti pet godina. Sve sam već shvatio, proračunao, video. Tu gde ti sada stojiš, stajao sam i ja. Moraš prestati da živiš u zabludama. Zaista misliš da će se neko zaljubiti u tebe, ne mislim tebe kao Emiliju, nego generalno govorim, pre nego što spava s tobom? Ma, daj. U zabludama si. Velikim. Ja ti ovo govorim za tvoje dobro. Draga si mi. – nastavio je kao da sam želela da slušam. A, zapravo, nisam. Već sam znala šta misli. Doduše, nije mi bilo jasno zašto. Uvek sam pretpostavljala da je nekoga voleo jako, a da taj neko njega jako nije, pa je došlo do disbalansa Bivstva i Osećanja. Možda i grešim. Pretpostavljam da se pojedini ljudi rađaju sa anomalijom koja se ispoljava kroz šumove na srcu, ali ne one medicinski dijagnostifikovane. “Ne delimo istu stvarnost, shvataš? To što ti veruješ da nije, ja verujem da jeste. Jednog dana ću imati to o čemu sanjam, a ti… Ko zna gde ćeš biti. Ne interesuje me da verujem u to što mi govoriš.” – kažem mu ja, mislim, otresito, i računam da tu stajemo. “Da, vidim da ne želiš da se pustiš zabluda. To što je neka tvoja drugarica doživela ostvarenje sna, nije ostvarenje nego idiotizam. Zovi je sad odmah i reci kako joj momak spava sa, možda, sestrom ili… najboljom drugaricom. Osvesti je dok još nije kasno. Verovati u tu ljubav o kojoj ti govoriš je kao verovati u vampire. Apsurdno. Kakve to prinčeve čekaš?” Ponovo sam se zasmejala, i ovog puta, celim srcem. Doduše, sada, bez imalo želje da mu dokazujem kako ljubav vredi. Shvatila sam tada kako se nisam uhvatila sa nekim ko sluša, već, sa jednim od onih koji govori i ne voli da ga prekidaju dok to radi. A sa osobama kao što je on nije bilo vredno ulaziti u raspravu.

Uvek sam verovala kako samo veliki ljudi imaju dar da vole iskreno i potpuno. Oduvek sam znala kako se ljubav ljubavlju vraća, možda ne danas, ali, jednom. U mom svetu nije bilo i nikada neće biti mesta za male i zatvorene duše. Simpatični jesu, na dan, eventualno dva. Isto kao i, takozvani, bezobrazni dečaci. Ali, na kraju dana, prave vrednosti su ono čemu se najradije okrenem. Ljubav je ono što sanjam – budna i usnula.

Spustili smo slušalice, a moj tonus zaljubljenosti u ljubav je, priznajem, opao. Ne strašno i alarmantno, ali prodrmano. I, opet, ne suštinski. Više kao površinska briga, jedna od onih koja se otpati tek da u nekim velikim zapisima, kasnije, kada se bude prikupljala sreća, ne bude kako nisam prošla dovoljno grozničave drhtavice da bih zaslužila spokoj i ljubavnu bezbrižnost. Napravila sam novu šolju kafe, natenane porazmislila o svemu, na tren se uplašila da su njegove tvrdnje, možda, tačne, a onda se setila da, ma šta god da je istina, jedno ostaje – volimo zbog sebe, zbog osećanja koje nas motiviše da živimo, a ne zbog drugih. Naravno, rizikujemo da nas povrede. Ali, skrivajući se ne izbegavamo samo rane, već i suštinu i sebe. Bežeći od onoga što umemo da damo i uzmemo, bežimo od blagodeti koju je čovek čoveku sposoban da podari kroz ljubav, bilo prijateljsku, bilo partnersku, i tako oplemeni čitave živote i čitave individualne stvarnosti.

Dajemo se u delimične stvari. Neki, jer čekaju pravo. Drugi, opet, jer im je delimično i nepotpuno dovoljno. A kada dođe savršeno, onda će prestati što je delimično. [2] Želim da verujem da je zaista tako.

Da se oslobodim sopstvene sumnje koja mi je nagrizala misao, okrenula sam broj dečaka o kom sam vam pisala u prethodnoj kolumni. Drhtala sam dok sam odbrojavala zvonjavu nejavljanja, plašila se ko će mi potvrditi moju istinu, ako ne on. Javio se. Nestrpljivo sam prešla na stvar rekaviši mu: “Držao me je na telefonu više od pola sata i pričao kako se moje iluzije neće ostvariti., samo da bi me iz slušalice dotakao iskreni, grleni smeh koji je rekao: Dokle  god sam ja stvaran i ti si daleko od iluzije.” Tek tako, jedan drugi muškarac ubo je kopljem nipodaštavanje ljubavne svetinje i osvetio svako srce koje je, u neverici, na tren zaigralo.

[1][2] Prva poslanica apostola Pavla Korinćanima, Novi Zavet


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice