Srcu je dovoljno što ponekad dođeš mi u san

Srcu je dovoljno što ponekad dođeš mi u san

Još mi ponekad, zajedno sa suzom, iz očiju proviriš. Nemoćna nad ovim što jeste, samo vas pustim da se sjurite niz obraz. I onda sećanje pogine tu na mojim nedrima. Držim se dobro, vreme je stub na koji se oslanjam. I budna nikako ne smem da te odsanjam.

Al’ onda noć u dušu prodre, a san otvori kapije koje pod ključ dok sam budna držim.

Ti si sav satkan od sna, daleko si u tom mom snu od jave. Koračam ka tebi dok gledam kako mi se raduješ. Ja koja sam zalutali putnik u najlepšem i neostvarivom snu, ja znam da nas u stvarnosti sve ovo lepo odavno ne čeka.

Padam ti u zagrljaj, ljubim te kao nikada, kao nikada te volim. Podrhtavam na svaki tvoj osmeh, na svaki tvoj uzdah ponovo oživim. A, ti sav satkan od sna, i ti mene kao nikada dosad ljubiš. Čini se kao da ne znaš kakva je naša sudbina bila. I ne znaš. Tebe u mom snu grozna istina koja se dogodila nikada nije probudila.

Volim te. Volim i sve jače rukama stišćem.

Dolazim s druge strane meseca, gde su naša sunca utonula i modra, gde je svaki dodir daleki i gde su sve mogućnosti ispijene. Onda se rasplačem na tvojim rukama.

Jedino smo opstali u snu Srcu je dovoljno što ponekad dođeš mi u san

Jedino smo opstali u snu

Pitaš me zašto u ovoj sreći jecam.

Pitam te koji je mesec.

Kažeš decembar.

Kažem ti, pritisnuta istinom koju jedino ja u ovom snu znam, kažem ti kako nam je ostalo još 6 meseci.

–   Ostavićeš me u junu. Ostavićeš me bolesnu da vazdan samoću gonim.

Sve jače me voliš i kroz smeh mi pričaš,

–   Ti valjda znaš da ja tebe nikada ne želim da izgubim, bleso moja.

–   Veruj mi, biće tako. Zato me bar noćas nadljudski voli, voli me za sve ono dane koji su rođeni bez nas, voli me za svaki prošli u kome se, čini mi se, nismo dovoljno voleli. Jer bog zna koliko više volimo ono za šta znamo da ćemo ga ubrzo izgubiti.

Ti, ti koji si sav od sna, ti i dalje tvrdiš, kao nekada na javi, suprotno. Ti još uvek ne znaš da ćeš jednom izdati.

Ja znam da ću ustati, tebe kao da ni zora ne brine. Ja znam da će se najlepši san završiti ulivom zore u more zvano noć. I drhtaće suze u mojim očima jer smo se noćas potajno sreli, jer si me voleo razuzdano i snažno, ne znajući šta je između nas na javi bilo.

Srcu je, eto, dovoljno što ponekad dođeš mi u san, sav satkan od sna i mojih želja da se nikada ne završimo. Srcu je malo dovoljno.

Izvori fotografija: weheartit.com 


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.