Srećna vremena nam nisu suđena

Srećna vremena nam nisu suđena

Vreme nam korak po korak otima iz ruku ono najvrednije što imamo. Sudbina se vešto igra sa našim životima. Ti si bio deo mog života i ma koliko mi govorili da će proći i da ćeš izbledeti čini mi se da nikada nećeš. U glavi mi se vrte slike našeg vremena, onog koje smo mi izgradili, samo za sebe, nekada davno i od kojih režiram film romantičnog karaktera. U njemu smo ti i ja glavni akteri, u njemu smo srećni i zadovoljni, ali samo u njemu. Stižu neka nova vremena koja me plaše. U njima ti ne postojiš. Sama sam i lutam ulicama ovog grada u potrazi za tobom. Grad te skriva od mene i zatvara sva vrata na koja pokucam. Uzalud se trudim da te stvorim od uspomena. Nema te i nema nas… Tu sam samo ja i sećanja za koja se plašim da će me, i ona, napustiti. Jer vreme je lopov. Krade mi dane, sate i minute. Krade mi sećanja, uspomene i tragove. Jedine tragove koji me vode do tebe.

A tako je malo potrebno da u mislima i snovima ponovo oživim onaj naš zajednički raj. Nismo verovali da postoji sve dok se nije pretvorio u pakao. Ne znam kako i kada. Nekada i jednom dozvolili smo da nam se sve što smo ikada sagradili sruši do temelja. A nismo smeli tako. Nije trebalo. Bolna su to sećanja i bolne reprize onoga što se više nikada neće prikazivati u našim životima. Zalutala sam pokušavajući sve ispočetka. Zapetljala sam se u sopstveni bol i sopstvenu nesigurnost. Sigurna sam još samo da si jedini još sposoban da vratiš smisao ovom besmislu i digneš me iz mrtvila sumorne praznine.

slika 145 Srećna vremena nam nisu suđena

Tako malo je nedostajalo da dotaknemo deo zajedničkog svemira...

I u ovoj sobi, dok lagano umire dan, živim isključivo zahvaljujući vazduhu koji je ostao nakon tebe. Ponestaje ga, ali se ne plašim. Bojim se jedino osećaja da kada se istroši i poslednji atom, nakon mog poslednjeg izdisaja, i ti ćeš nestati sa njim. Naposletku ostajem potpuno prazna, iscrpljena i umorna. Umorna da se bezuspešno borim za nešto što je davno izgubljeno. Ne plačem, do sada me nije sustigla nijedna suza. Njih, očigledno, čuvam za kraj. Za oproštaj i rastanak. Jer moram se spremiti za to da jednog jutra, kada se probudim, ti zaista nećeš biti tu.

Nesnosne su noći u koje bledo zurim. Mrak i opet samo mrak… Nekontrolisano se ježim i čini mi se da me ovaj put, zaista, do kraja, onako neuhvatljivo, ostavljaš. I mirim se sa tim, jer više nemam argumenata da te zadržim. A ponestaje mi i vazduha…

I još jedan kratak osvrt na zajednička jutra i prvi pogled na tvoje usnulo lice, zajednička popodneva i tvoj osmeh uprkos višečasovnom čekanju da se pojavim u dogovoreno vreme (umela sam da kasnim), zajedničke večeri i zagrljaje u kojima sam se osećala sigurnije nego na bilo kom mestu u čitavom univerzumu. Samo kratak osvrt na čitav naš zajednički život. To srećno vreme je sada negde daleko iza nas, a neko buduće nam, nažalost, više nije sudjeno.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”