Udaljili smo se. Nisu nas udaljili kilometri koji nas dele već reči i osećanja koja smo prećutali. A bili smo tako slični. Različiti i isti na neki čudan način i mogli smo sve, i bilo je posebno, samo je vreme bilo pogrešno. A ono je, kažu, to koje pamti, čuva uspomene i jedino što traje zauvek. I možda naše nekad ponovo dođe, ne znam. Ali htela bih da do tada samo vreme sačuva i moje uspomene. Ja više ne mogu… A lepe su, šteta je da ih se odreknem.

521 Srešćemo se negde uz smešak, nas dvoje

Ponekad sam toliko komplikovana da ni sama sebe ne razumem

Volela bih da mogu da kažem da mi je svejedno. Ah, koliko bih volela… A sunce je i proleće. Miriše na ljubav, na njega, na mene, na nas. Tako prokleto! Volela bih, ali ne mogu da lažem sebe, čak ni onda kada pokušavam da uverim sebe da je sve prošlo. Volela bih, ali ne mogu, jer znam da ću sutra opet da udavim drugarice i izgrdim sebe kada “slučajno” budem razmišljala o nama.

A nema nas. Nahranili smo se ponosom i tako siti razišli, svako na svoju stranu. Ti si otišao drugima i samim tim izgubio ponos negde na putu do starih nas. A ja, toliko sam ga puta progutala kada si mi najviše nedostajao. Ostala sam sama i sada je samo isti taj ponos ono što me izjeda iznutra. Ali neka, izboriću se nekako i s njim. Jaka sam. Pa, ipak…

Mogu protiv sebe, ali ne mogu protiv sudbine koja me proganja tvojim imenom onda kada se voditelj na televiziji zove kao ti, kada ga u prolazu pročitam na obližnjem grafitu ili kada po stoti put čujem našu pesmu na radiju. I znam, znam da nedostaješ, ali se uporno ponašam kao da nije tako.

A sudbina, sve u nekim tvojim oblicima, ali tebe nigde. Lažem. Vidim te ponekad nasmejanog, pružiš mi ruku i stojimo dugo jedno pred drugim, isti onakvi, nesavršeno slični, kao nekad. Poželim u tom trenutku da ti kažem sve, ali jedino što uspem jeste samo, opet si sanjala.

A onda se, po hiljaditi put, pitam da li je život zaista toliko surov kada neke trenutke moraš da proživljavaš toliko puta čak i onda kada se završe. Ne, ne bih da verujem da je tako. Hoću da verujem da je to put ka novoj sreći, snaga za nove pobede i iskustvo za nove izazove.

Opet satima pričam sa drugaricom. Ima i ona svojih problema, ali tako satima sedimo i pričamo o svemu i svačemu. A ona je nešto komplikovano. Nešto predobro i čisto. Znam da ga voli. Ali pravi se hladnokrvna, dobro glumi pred drugima, ali ne ide joj ta gluma preda mnom. Znam je. Ako neko ne zaslužuje tugu to je ona. Isto ona kaže i za mene. Ali dokaži ti to! A i taj njen muškarac, ako se može tako nazvati, juri za svakom, jedan od onih koji umišljaju da su frajeri ako prošetaju nafurane lepotice. Shvati i on da je pogrešio, ali mu onaj glupi muški ponos ne da da joj priđe. A povredio je, ali ona je svaki dan nasmejana. Ona je jedna od onih koje se uvek smeju. Bez obzira koliko boli. I tako to obično i biva, sve se vrti ukrug i sve vremenom dođe na svoje. Ali strpljenje, to je ono što nam svima najviše nedostaje u takvim trenucima. I verujem da se sve dešava sa razlogom, ali ponekad bih stvarno volela da znam koji je to razlog.

Kažu da ako možeš dovoljno da voliš bićeš najsrećniji i najmoćniji na svetu. Samo dovoljno? A ja volim ceo svet, čini mi se i previše. I nisam posebna. Samo sam obična devojka sa, čini mi se malo prevelikim srcem koje me oduvek skupo koštalo. I srećna sam, nije da nisam, imam toliko razloga!

A ti… Pronaći ćeš me, znam, opet. Onda kada i vreme zaboravi na nas. Pronaći ćeš me negde duboko u ogledalu svoje duše skrivenu iza lažnih i prolaznih očiju koje te posmatraju. I ne znam gde ću biti tada. Možda će tada proći i sva ova neizvesnost, čekanje i iščeznuti želja za nama. Ali tada ću sigurno znati da nije bilo uzalud.

Kažu da se oni kojima je suđeno da budu zajedno na kraju uvek nađu. Ne bih volela da se nađemo na kraju, ne bih volela ni da nastavimo tamo gde smo stali. Volela bih da sve krene ispočetka i da to bude čudesna sudbina baš kao u filmu koji smo jednom davno zajedno gledali. Bili su to dani…

A srešćemo se znam, negde uz smešak, nas dvoje. Onaj iskreni, stidljiv i samo naš kao i prvi put. I biću tada ista ovakva sa svim vrlinama i manama. Luda i jedinstvena.

Nepopravljiva i bezobrazno ravnodušna sa istim sjajem u očima i osmehom umesto posetnice. I znaš, možda ćeš tada shvatiti da sam ja jedna od onih koje kad ćute, najviše vole.


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”

Editors choice