Znate li ono da se čovek zaljubi onda kad se najmanje nada u osobu u koju nije ni očekivao? Taj neko pojavi se iznenada i sasvim spontano. Šarmira vas onim nečim neobjašnjivim. Toliko njih radilo je iste stvari kao on, toliko njih niste ni zapazili, a on… Baš sve to vas je osvojilo. Previše. Toliko da više ne možete da kontrolišete emocije. Trenutak kad shvatite šta vas je snašlo obično je vrlo konfuzan. Pa kako on? Zašto on? Pa čak mi se ni ne sviđa, uopšte nije moj tip. Ali on ne napušta moje misli! Okej, shvatila sam.

Sve je bilo nekako čudno. Ti si se trudio, ja sam bila i ovamo i onamo. Postojala je ta jedna osoba u mom životu koju sam već duže vreme želela za sebe i sa kojom je situacija napokon krenula da se odvija baš kako sam želela. A ti… Ti si se tek pojavio, i šta sad hoćeš? Međutim, poruke sa tom osobom nisu mi bile ni upola slatke kao one koje sam dobijala od tebe. Ipak, trudila sam se da savladam emocije i na kratko uspela. Volela bih da to nikada nisam uradila. Bio si uporan, ja sam te puštala u svoj svet, veoma malo. Zato sad mrzim svaki trenutak u kom nisam cenila svu pažnju koju si mi poklanjao. Ali on je bio tu, a ja nisam uvidela da je, ipak, nepostojeća priča, i da je sve ono nešto što me je vezivalo za njega odavno prošlo. Sputane emocije prema tebi tako su jedno veče izbile na površinu. Kasno. Ti si odjednom nestao, ne rekavši ništa. Ja sva srećna što sam napokon shvatila da si zapravo ti taj, moj, iščekivala sam tvoj poziv. Ti si baš tada jednostavno nestao. Zašto? Šta se dogodilo? Pitala sam se danima, pokušavala da te izbacim iz misli, ali uzalud. Moje emocije, k’o za baksuz, bile su sve jače. Sećala sam se svakog trenutka koji smo proveli zajedno. Svaka naša sitnica ubijala je. Zbog tebe sam u tih nekoliko dana iskusila tugu kakvu nikada do sada, ni zbog jednog dečka, nisam osetila. Zašto baš zbog tebe? Veruj mi da ni sama ne znam. Valjda zbog onog nečeg neobjašnjivog.

Slika 1 srescemo se opet Srešćemo se opet negde ti i ja

Nemaš me, i upravo zbog toga me imaš zauvek

Putevi su nam bili ukršteni, sve je bilo spremno za nas. A ja, gledala sam u suprotnom pravcu ni ne znajući da je ostalo još malo vremena da te uhvatim i nikud ne pustim. Kad bi čovek znao, sve bi bilo mnogo drugačije, pa tako i ja, nažalost, nisam iskoristila priliku da budeš samo moj. Prošlo je neko vreme, a sa njim i onaj razarajući osećaj u grudima. Više se ne pitam šta se dogodilo i zašto si odjednom napustio sve ono što smo započeli. Ali još uvek se dobro sećam svakog našeg zajedničkog momenta, tvog sjaja u očima i najlepšeg osmeha. Često sam se trudila da kažem nešto što će te nasmejati samo da bih videla taj predivan osmeh zbog kog sam imala želju da te ugnjavim kao dete.

Propustili smo našu šansu. Priznajem, ja sam kriva zbog samog početka, ti si kriv za ono što je usledilo. Šta je, tu je. To što sada ne mogu da te imam ne znači da ne smem da se nadam. E pa, nadaću se ponovnom ukrštanju naših puteva, poželeću da sve bude kao nekada. Srešćemo se opet i počećemo lepo, ispočetka. Bićeš moj i biću tvoja.


Kristina Bijelić studira Fakultet za kulturu i medije. Obožava Njujork, putovanja, smeh do suza. Veoma je pozitivna osoba, veliki sanjar i nostalgičar. Smatra da lude avanture i nezaboravni trenuci provedeni sa dragim osobama čine život. Moto: Believe in your dreams!

Editors choice