Skoro svi znamo ko je bio Platon- filozof iz zlatnog doba starogrčke kulture. Elem, pomenuti filozof je u svom delu “Gozba” izneo teoriju koja je zakomplikovala život ostatku planete. Evo o čemu se radi. Nekada davno, tvrdi Platon, nisu postojali polovi (u smislu muško-ženskog sveta). Postojalo je samo jedno biće, koje je u sebi sadržalo i muški i ženski reproduktivni organ. A onda su bogovi odlučili da ih razdvoje, i tako su nastali muškarci i žene. Poenta ove podele se sastoji u tome da svako biće traga tokom života sve dok ne nađe svoju davno izgubljenu polovinu. Obzirom da se Platonu pripisuje nadaleko poznata “teorija ideja”, ovo zvuči doista ozbiljno, međutim, treba dodati da su filozofi toga doba delovali pod velikim količinama vina.

I tako su ljudi počeli da traže. Često suočeni sa porazom, svoje idealne polovine su nalazili u poeziji u smislu muza, ili su se zaljubljivali u sasvim nedostupne osobe.

Ulje na vatru je dolio film snimljen sedamdesetih, “Ljubavna priča”. Zgodni bogati naslednik se zaljubljuje u povučenu siromašnu devojku, ljubav se razvija, uprkos negodovanju okoline. A njih dvoje su savršeno kompatibilni. Zajedno uče, kuvaju, diplomiraju u isto vreme, imaju identičan smisao za humor. Međutim, devojka se oboljeva od leukemije, i u kratkom roku umire. Generacije naših roditelja su ronile suze uz ovaj film koji se jako dugo zadržavao na prvom mestu u bioskopima. I tako je stvoren kult- srodne duše.

Mnogi brakovi su se rasturali, mnoge veridbe su prekinute, mnogi su ušli u aferu sa zauzetom osobom, samo da bi osetili draž te toliko zavaravajuće rečenice – “Da, to je ta osoba”.

Ali, šta determiniše nekoga da bude “ta osoba”?

Često sam naletala na objašnjenje “on/a je isti kao ja”. Ok, možda je zanimljivo naleteti na obličje sebe suprotnog pola, međutim, ta činjenica automatski upućuje na dve stvari – na sebičluk i egocentrizam. Zašto? Ako za tebe nije dovoljno dobra nijedna osoba na ovom svetu no ona koja neverovatno liči na tebe, to automatski navodi da imaš previsoko mišljenje o sebi, kao i da ne možeš da primiš više od onoga što nekom daš.

Zatim, “isti ljudi” ne postoje. Mogu da liče, slično se ponašaju, imaju srodna razmišljanja, ali daleko od toga da su isti. Mnogi psihološki eksperimenti sa identičnim blizancima su pokazali da su u pitanju dve sasvim različite osobe. Jer, mnogo je faktora koji grade neku osobu, navešću samo neke – temperament, emocije, socijalno okruženje, psihofizički razvoj, materijalni status…

Nasuprot tome, postoji i slučaj “on/a je totalno drukčiji od mene, ali se savršeno uklapamo”.

Još jedan apsurd. Naravno da su ljudi različiti, međutim, insistiranje na različitosti ukazuje na duboko nezadovoljstvo sobom. Ako je nečija različitost upravo ono što te pokreće, ne smatraš li sebe i svoj život dosadnim? I da li ti pokrećeš tu osobu uopšte?

Najopasnija varka u vezi srodnih duša je ona o savršenom razumevanju- dovršavanje rečenica onog drugog, slučajevi telepatije, ista interesovanja i teme za razgovor… Kao po difoltu, ovakve iluzije se rasprše brže nego što su počele. Svakom se bar jednom desilo da uđe u komunikaciju sa sasvim nepoznatom osobom i brzo nađe zajednički jezik. Ali, za kvalitetnu komunikaciju je najpre potrebna dobra volja, to jest, ako neko ne želi interakciju sa nekom osobom, neće mu pomoći ni to da je ta osoba ’baš ona’. Nebrojeno puta sam slušala o slučajevima o upoznavanju preko interneta. Kompatibilnost do granica neverovatnog, iste teme za razgovor, slična interesovanja, međutim, ako dođe do upoznavanja, “hemija” se izgubi, ako ne odmah, onda zasigurno ubrzo.

Kako god, ljudi nastavljaju da tragaju, pritom se ne pitajuću da li umesto očekivanja da nađu nekog savršenog za sebe oni postanu ta savršena polovina.

O čemu se radi? Ako postavite nekom pitanje (uzmimo za slučaj da vrlo iskreno odgovori) šta očekuje od svoje voljene osobe, navešće stvari kako što su sigurnost (materijalna i emotivna), privrženost, odanost…ali, ako upitate tu istu osobu da li zaslužuje te stvari, odnosno, da li može da ih pruži, verovatno ćete ostati bez odgovora. To je iz razloga što su ljudi veoma nezadovoljni svojim životima, i od drugih očekuju da popune određene praznine. Da li je to fer? Teško.

Postoji nešto u ljudima što se može nazvati “konstantno nezadovoljstvo”. Ova pojava nema puno veze sa novcem, bračnim stanjem i karijerom, jer poznajem neke ljude koji su pored svega ovoga i dalje nezadovoljni. Čak i kada nađu partnera koji se uklapa u tu sliku savršene sobe veoma brzo mu nađu mane, i nastavljaju da jadikuju za tim nečim.

Erih From je o ljubavi rekao sledeće – “Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe. Da, ta osoba vas pokreće i inspiriše, ali i vi njoj morate nešto pružiti, inače se samo radi o hranjenju sujete.”

U krajnjem slučaju, možda ta srodna duša čak i postoji. Možda je, pak, samo izgovor ljudi koji nisu spoznali sopstvenu sreću.

Ali, bilo kako bilo, sreća ne dolazi sa nekim. Sreća je u čoveku, ona se ne događa iznenada, ona se postepeno stvara, ona se živi. I svakako je bolje “u tom stanju” upoznati svoju polovinu, nego kao očajna osoba koja vapi za svojim spasom.


Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.

Editors choice