Ovo pitanje me proganja kroz ceo život. Od kada progovoriš, saleću te sa raznim pitanjima, kao na primer “Kako kaže maca? A kuca? A žaba? A patka?“. I ne samo to, traže ti da to ponavljaš po ceo dan. Prosto da poželiš da im saspeš u lice “A recite vi meni kako kaže žirafa ili zec? Ćutimo, a?!“ i jedva čekaš da naučiš pokoju psovku uz sve to. Vremenom shvatiš da odrasli ne mogu a da ne postavljaju svakakva pitanja, ali omiljeno im je “A, šta ćeš ti da budeš kad porasteš?“. Valjda po tvom odgovoru znaju u kakvu ćeš ličnost da se pretvoriš – Hitlera ili Gandija. Doktor? Jao, izrašće u divnu i brižnu osobu koja pomaže drugima. Astronaut? Ih, ne valja, mnogo mu je, bre, razvijena mašta. Mada, voli da istražuje, to mu je dobar znak.

Uvek sam išla kontra od sveta, pa sam za inat uzela zanimanje babine komšinice. Svakog dana sam išla sa mamom u prodavnicu, naravno, ne zbog pomoći u vidu nošenja kesa, već isključivo zato što ću iskamčiti žele zeku ili čunga lunga žvaku. Na kasi prodavačica izgovara hvalospev o mojoj slatkoći, a ja samo merkam onog žele zeku. “…jao, pa, da, to su vam današnja deca. A je li, pile, reci ti meni, šta ćeš ti da budeš kad odrasteš?“, kao iz topa odgovaram “Frizerka!“ i grabim onog zeca. Godinama sam posle ponavljala da ću da se bavim frizerajem, samo da vidim čudan izraz lica na ljudima, jer ne očekuju da baš to zanima malo dete. Ono što nisu znali je da su moje Barbike imale ili ućebanu ili kratku dečačku frizuru, ali su zato imale petoro dece i bile samohrane majke (muža su dobile mnogo godina kasnije). Mada i kada su ga dobile, bilo je, onako statistički, pet žena na jednog muškarca.

86061713 Šta ćeš ti biti kad porasteš?

A da vi svi mene ostavite na miru sa glupim pitanjima?

U srednjoj školi više nema potrebe da te to pitaju, pristup im je malo drugačiji. “Kako vidite sebe za deset godina?“. Videla sam sebe kako sedim u Klubu književnika i hipnotisano slušam ko je Homeru poslužio kao inspiracija za lik Odiseja. Onda, naravno, iznenada otkrivaju moj talenat i ja dobijam Nobela i vičem na mikrofon sva uplakana “Hvala mami i tati… Mir u svetu!“. Pet godina kasnije, evo me sa roze rukavicama za pranje suđa, razmišljam o Puliceru i kako mi, dođavola, Fashion Week svake godine nekako izmakne. Poenta je da nikad ustvari ne znamo gde ćemo biti za deset godina. Mislimo ako nam se ne ostvari planirano, bićemo nesrećni i sluđeni, ne znajući gde udaramo. Ali ne mora tako da bude.  Evo, pogledajte neotesanog gradskog šmekera, kome su snovi bili da bude sledeći Hefner i da po ceo dan dobija “dupli sa ledom“ i “deset u pola sa lukom“. Onda je na trafici dok je kupovao pljuge (Sobranie, naravno) sasvim slučajno upoznao Jelenu, zaljubio se i preko ušiju i dobio najslađe stvorenje na svetu, malu Unu. Imamo i štreberku sa đozlukama, koju smo sigurno imali svi u odeljenju. Ona je htela da bude savremena Mileva nekom novom Albertu Ajnštajnu. Ali, videćete je baš na Fashion Week-u sa kosturom na glavi, napućenih usana. Da li su oni sebe zamišljali tako? Ne. Da li su srećni? Pa pitajte njih, ali verujem da jesu i zato je važno reći sledeće – Šta ćeš ti biti kad porasteš? Srećan/na do kraja života! Ponavljati ovo kao “Švaba tra-la-la“ i nećete imati bore, ni pivski stomak, ni manjak kose ili živaca. Važno je samo da na kraju dana možete sebi da priznate da možda ovo niste planirali, ali uz sve to, vi ste najsrećnija osoba na svetu koja može glasno da vikne “Ja tu ne bi’ ništa dir’o!“. Be happy!


Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.

Editors choice