Šta kukaš bre?

Šta kukaš bre?

Ponekad mi se učini da je nepravda reč koja postoji da umiri nemoć i rasplamsa princip kukanja. Nepravda miriše na opravdanje, na izgovor, manjak optimizma i želje da se život pretvori u pravdu koju smo sami stekli.

Borba sa vetrenjačama je uvek unapred izgubljena. Tako bar kažu, ali tako je sve dok i sam ne postaneš vetrenjača. Kad ponestanu argumenti, nepravda je rešenje za sve. Neko mnogo zna, ali malo ume; neko mnogo želi, a malo sme; neko previše sanja, dok premalo živi; neko mnogo misli, a retko govori. Ima i onih koji se večito bore, ali se nikad ne izbore, a ima i onih koji sede i ‘lade, dok drugi rade.

Sve ređe srećem ljude spremne na revoluciju, na poglede iznad ponuđenog. Svi se kunu u ravnopravnost, muško-žensku, društvenu, obrazovnu, ali ipak nešto ne štima, nepravda je svima i dalje u ustima glavni komad za žvakanje. Šta kukaš, bre?

Nepravda i pravda, na klackalici života, a u međuprostoru umetnost kukanja. Sve je uglavnom jednostavno. Ako ne uzmeš, uzeće neko drugi i posle nema kukanja. Džaba nekom dobra ideja ako je prvi ne ostvari. Uzalud skupa i brza kola, ako ne znaš da ih voziš kao Šumaher. Zalud mozak Tesle, ako ga ne stavljaš u funkciju stvaranja. Šta ti vrede misli Andrića, ako ih ne podeliš s drugima.

Propuštene prilike, loše životne okolnosti, nedostatak hrabrosti – sve se to podvodi pod nepravdu kada se kroz naočare subjektivnosti posmatra. “Što on da ima, a ja da nemam?!” Muka koja muči mnoge, koji nikako da dobiju sve ono na šta su se nameračili. Onda da bi skinuli čini nepravde, kukaju, kunu i proklinju, baju i vračaju, da crkne krava i gazda i cela familija ako treba, samo da nema nepravde. Ne ide to tako ili nikako da krene s takvim viđenjem problematike realnosti. Dejstvovanje u korist lične sreće i napretka uvek pronađe svoj put do vrha. To je jedina nepravda koja je sigurna, svaka želja uvek iznedri svoje ostvarenje ako se pobedonosna, moćna volja umeša u pravom obliku.

Ne mogu, a da se ne setim ovih reči: “Po svim zemljama i morima naša smelost je krčila sebi put, podižući svuda neprolazne spomenike kako onom što je dobro tako i onom što je rđavo u nama”, izgovorio je Perikle.

Sami kujemo svoju pravdu, ali i svoju nepravdu alatkama kukanja. Ljudi su ionako samo “male tačke koje beskrajni svemir nastanjuju”. Kad prestane kukanje, počinje život. Nema vremena za predah, uzalud izgovorene reči, biserne ideje bačene u blato, jer jedno je sigurno, svako raspolaže blagom, zavisi samo kako se ophodi prema njemu.


Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.