Do vrha ljubavi ne treba puno. Čini nam se da smo ga dostigli već u samom burnom početku, onda kad smo prvi put oklevali da kažemo volim te.
Onaj momenat kad se gledate u oči i osećate da isto osećate, ali niko ne progovara. Jer ko će prvi?
Izjava ljubavi je ozbiljna stvar. I ako je volim te najviše, najotvorenije, najiskrenije i najbolje što može da se kaže, šta nam posle toga ostaje? Uopšte, koliko dugo par može da kampuje na vrhu ljubavi, kao na izletu? Koliko će nam potrajati sve što smo doneli gore? Šta ćemo kad potrošimo sva drva za logorsku vatru? Kad pojedemo sve đakonije iz izletničke korpe ljubavi?
Jer ako smo na vrhu ljubavi kao u raju, ah, svakako nam sledi izgon. Pad, a sasvim verovatno i neki od uobičajenih paklova ljubavi.
Ako ne sagorimo i dezintegrišemo se u sjedinjenju i ushićenju, a obično ne sagorimo i ne dezintegrišemo se, moramo da se suočimo sa onim što ide posle vrha. Lako smo se popeli. Čuj popeli. Dolebdeli. Da li ste primetili kako je uvek lakše popeti se nego sići? Kao mačka na drvetu. Kandže su osmišljene da se zabodu i izdrže prebacivanje težine dok juri ka vrhu. Ali su beskorisne kad treba da siđe. Ako pokuša glavom napred niz deblo, skotrljaće se i pasti. Ako krene polako unazad, što je namudrije što može da uradi, okrećući glavu da osmotri koliko još do bezbednog skoka, ipak će se u nekom trenutku najverovatnije otkačiti i skočiti pre nego što bude dovoljno blizu zemlje.
Možda izgleda da je spuštanje sa vrha ljubavi lakše u paru, jer ćemo pomoći jedno drugom, pridržavati se, dobacivati konopce i sve one planinarske fore iz svih onih filmova u kojima požrtvovani planinari ginu k’o muve. Ah, neko uvek padne prvi. I povuče onog drugog. Drame radi, taj koji drži, drži neko vreme. A onda popusti. Ko se brže kotrlja ublažava prizemljenje onom drugom.
Šta da radimo kad jednom kažemo volim te i priznamo da smo stigli na vrh ljubavi? Nemamo mnogo izbora. Ugledajmo se na mačke i budimo mudri koliko je moguće. Istražimo taj vrh najdetaljnije. Ponašajmo se kao turisti. Budimo svesni da tu nećemo živeti. Nema uslova. Vazduh je suviše razređen u rajskom vrtu vrha ljubavi, pa će nam glave odleteti poput balona. Pući ćemo i poludeti. Kao mačije kandže, ljudska bića nisu dizajnirana za život na vrhu. U ljubavi. U sjedinjenju. To je samo iskustvo.
Posle moramo da se vratimo u podnožje i sećamo se vrha ljubavi. Hoćemo li se opet popeti? Ne, zato što se tamo ne penje, nego uzleće. A ako nas ljubav ne nosi pravo na vrh, živećemo tu u dnu, u njenoj senci i bićemo skromni i zadovoljni. Ili nećemo. Zaputićemo se dalje. Tražeći nekoga sa kim ćemo opet poleteti pravo gore, na vrh ljubavi. Znajući da ćemo se opet skotrljati do dna. Nadajući se da ćemo ovaj put biti više poput mačaka. Mudriji sa kretanjem unazad. Pažljiviji sa kandžama. A možda i omudrimo toliko da postanemo skromni i zadovoljni životom u podnožju vrha ljubavi.
Čekanje na ljubav: Zašto ne dolazi
