I to nedostajanje se sastoji koliko od čiste tuge, toliko i od straha da ćeš zaboraviti zvuk tog glasa, izraze lica, rečenice, zezanja, događaje. Jer oni ostaju tamo gde su prestali, a život se gomila preko njih beskompromisno, zavejava ih smetovima sadašnjosti, zatrpava novim licima i glasovima i kad staneš i preslišaš se – nije prošlo ni dve godine, a u tvom životu već ima pet novih osoba i pedeset pet važnih događaja o kojima nikada nećeš pričati osobi koja će ti uvek nedostajati. Jer samo nju bih mogla da nasmejem izjavom slušaj ovaj olinjali grof je u stvari tvoja ciljna grupa. I samo njega bih poslušala da mi opet kaže čuj, ne valja ti to, neće ti biti dobro…
I sve mi se čini da ih nisam dovoljno grlila dok su bili blizu. Verovatno je uvek tako, kad nekog izgubiš.
Najviše ti nedostaje ono što mu nisi dao.
Sa godinama naučiš da daješ sve što možeš, u svakoj prilici. I da kad okončaš vezu, okončaš i nedostajanje. Potrošiš sebe uz nekog i ideš dalje.
Lakše je sa godinama. Tojest, lakše je sa živima.
Sa ostalima, postaje sve teže.
