Šta sad pamtiti, a šta oprostiti?

Šta sad pamtiti, a šta oprostiti?

Tajna se duže pamti nego istina. A mi smo tajna sami po sebi. Ona slatka, nedokučiva i neprolazna. I laž smo za neka nova vremena. Jer nije bilo potrebe da zavaravamo sebe neistinama. Uživali smo dok je trajalo. Tu nema mesta za buduće planove i mesta za nastavak onih nas. Bili smo potpuno drugačiji od onoga što zaista jesmo, sve za potrebe slatkog, ali kratkog, užitka. Mi u ovom svetu i ne postojimo. Mi obitavamo još samo u divnom maštanju i sećanju, a možda je krajnje vreme da se i toga odreknemo. Vreme je da te pustim i nastavim dalje. Kao da te nije ni bilo. Ostaće samo tajna.

I sve će jednom proći, i možda se pojavi taj neprijatni osećaj griže savesti kad prestanem da mislim samo na nas, da nas idealizujem i spoznam pravu istinu. I možda tek tada obratim pažnju na druge oko sebe. Možda na one koje povređujem. Ali, to je samo tajna, kako bi ih povredila kada je ne znaju. Ponekad tajna ostane zaključana, ne zato što nije ispričana, već zato što je niko ne bi razumeo. A moju sigurno ne bi. Zato je držim zaključanu duboko u sebi.

Slika 169 Šta sad pamtiti, a šta oprostiti?

Bilo je lepo dok je trajalo

Neću otkriti šta još pamtim. To je jednostavno ono sve. A sve je ono što znamo samo ti i ja. Nisam imala vremena da odlučim, samo sam se zatekla tu gde jesam i ostala. I ne kajem se, jer bih ostala ponovo, ovaj put možda zauvek. Ipak, to je neka sasvim druga priča, još neispričana.

Nisam te tražila, samo sam te pronašla. Tamo negde u gomili drugih, koji nisu znali šta žele i nisu imali smelosti. Ti jesi. I čudno je, ali mi nenedostaješ i retko te pominjem. Malo je ljudi kojima bih i mogla. Ona preostala većina jednostavno ne bi shvatila, a ja ne želim da ih uveravam. To je tako bespotrebno.

Ponekad poželim da se vratim, ali svesna sam da ne bi bilo isto kada bi se ponovilo. I ne želim da kvarim, jer dovoljno je kvara ovde gde se sada nalazim. Što je najgore od svega, i ne trudim se da ispravim greške, a sigurna sam da se ne bi ni mogle ispraviti. Iz dana u dan je teže. Kada ga pogledam i setim se tebe, i vešto okrenem pogled na drugu stranu. Nabacim osmeh na lice kao da je sve u redu. A nije i on to oseti, ali ne govori. A i ja ćutim, ali više ništa ne osećam. Pucam u našu ljubav i bežim sa mesta zločina. Kukavički je, znam, ali ne umem drugačije.

Stvarnost me pomalo guši. Borim se da je potisnem u drugi plan, i živim u iluziji. U iluziji da će naredni dan osvanuti u nekom sasvim novom izdanju. Nemam predstavu kako bi trebalo da izgleda. Bez tebe, bez njega, bez mene? Bez svih nas, očigledno, ili onih nas iz prošlosti. Okrećem novi list u svom životu, novo poglavlje koje tek treba da bude ispisano. Ono staro bacam duboko na dno mora. Tu mu je i mesto. Znam da ću ga pamtiti, a oproštaj ću sačuvati za njega.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”