Ako priča našeg života nije suviše uvrnuta, rođeni smo važni i voljeni. Radovali su nam se, igrali se sa nama, nosili nas, grlili i ljubili, bez zadrške pokazujući ljubav i brigu. Kao deca, bili smo centar sveta u svakom smislu. Tako je bilo prirodno i normalno. Odrastanjem i širenjem interakcija, otkrili smo da nismo svima tako važni. Svet nema mnogo ljubavi koju nesebično deli sa nama, kad više nismo mali. Suočili smo se sa zahtevima i obavezama i sa svojom nesposobnošću da ih ispunimo. Počeli smo da se upoređujemo sa drugima i da shvatamo da nismo ni najbolji, ni najlepši, ni najvoljeniji, ni najvažniji. Prestali smo da budemo centar sveta sami sebi, jer nas veličina svega oko nas daleko nadilazi. Počeli smo da se borimo za svoje mesto u tom svetu, indiferentnom prema tome kako se osećamo. Prestali smo da se osećamo sigurno i zaštićeno, doživeli smo bolna razočaranja, gubitke i neuspehe. Borili smo se sa nesigurnošću i nedostatkom samopoštovanja, pronalazili smo načine da drugima budemo važni, da im pružimo ono zbog čega će nas voleti, poštovati i brinuti o nama. Došli smo u poziciju da drugima dajemo ono što nama samima najviše treba – ljubav, razumevanje, podršku, pažnju, poštovanje.
Manje više, to je taj scenario do momenata istinskog sazrevanja, kad shvatimo da moramo sami sebi da pružimo i obezbedimo ono što nam treba, baš kao što to spontano pružamo drugima. Otkrili smo najvažniju poruku i zadatak zrelosti – prihvatanje samih sebe, ljubav prema sebi.
