Šta to beše ljubav?

Šta to beše ljubav?

“Otišao sam na ptičju pijacu

I kupio ptice

Za tebe

ljubavi

Otišao sam na cvetnu pijacu

I kupio cveće

Za tebe

ljubavi

Otišao sam na pijacu gvožđa

I kupio okove

Teške okove

Za tebe

ljubavi

A onda sam otišao na pijacu roblja

I tražio te

Ali te nisam našao

ljubavi.”

Ne odvajam se ovih dana od Žaka Prevera, svog najboljeg prijatelja u četiri zida. Zajedno pijemo viski, pušimo dobre “pljuge”, ismevamo život, veličamo sebe. Njegovo iskustvo mi pomaže da prepoznam damu u nevolji, ljubav u dokolici, slatku gorčinu u sebi. Ljubav je davno rođen osećaj u nama. Potisnuta od straha koji u najavi sa sobom donosi, ona se plaši ljudi, svoje golotinje i osuđivanja od strane nejakih i sebično usamljenih.

Ona je zapravo nežna, ali stidljiva, ponekad luckasta, ako želiš – vrlo gruba.

Prvi put sam je upoznao kada sam imao 18. Došla je s prizvukom moderne tehnologije – čini mi se ICQ-a. Sećam se i drugog puta kada sam je ugledao – “ložili” smo se na isti faks, ali smo pričali drugim jezikom. Poslednji put je sretoh na nekoj žurci – ludilo, strast i na kraju težak mamurluk. “To ti je ljubav, dragi moj Žak.”

Dok uvlači dim i gleda kroz mene, teškim glasom koji grebe pluća odgovara: “Kad mladi lav jede lavica se podmlađuje Kad vatra dolazi po svoje zemlja rudi Kad smrt govori o ljubavi život trepti Kad joj život govori o smrti ljubav se smeši.”

Uzeo je gutljaj viskija i pustio ga da sklizne i ugasi tu vatru u grlu, a probudi pitanje u mojoj glavi. “Da ne živim ja u zabludi?”

Tešim sebe kako umem da prepoznam ljubav. Tešim sebe, tešim druge. Ljubav voli da se igra, to znam. Šta još znam o njoj? Ljubav voli da sanja, voli da obećava, voli da veruje, voli da živi bez obzira na radnju, stanje ili zbivanje. Ljubav ne voli da spava, ne voli da boluje, ne voli da se sapliće, ne voli loš publicitet. Ona uvek vas prva nađe, ne vi nju. Čim prestane da se plaši, eto je. Euforična mala, laka na rečima, nasmejanog lica i veselog duha skakuće, zadirkuje, želi nas. Balerina, čigra, zavodnica, ona vašu želju transformiše u stvarnost. A vi? A ja? Kako da je zadržimo?

Kvalitetnim seksom? Da, to nikako ne može da škodi. Pažnjom? Da, moramo biti pažljivi na svakom času. Ramenom za plakanje? Da, i ona ume da tuguje.

Ponekad se zapitam da li ja više verujem u nju negoli ona u mene.

Tog trena se zamišljeni Prever diže polako iz fotelje, uzima svoj šešir i kaput, prekim pogledom mi pali vatru na ugašenoj cigareti.

“Prošetajmo.”

Kiša lije kao iz kabla, ja i dalje pričam, Žak samo sluša.

Ljubav baš ume da te usreći. Onako, baš iskreno. Poludiš a da nisi ni svestan dijagnoze! Šta sam sve radio zbog nje?! Hej! Ali ni ne znam da li su to bile prave ljubavi! Da li postoji način da to ikada saznam? Da mi saznamo. Sprečite da ljubavi spavaju, a srca gladuju.

“Previše razmišljate. Svi.”

“Previše razmišljamo? Ne razumem Vas.”

Previše je želimo? Stalno za njom tragamo? I to znam. Ne znam da li je želim zato što je ne prepoznajem ili zato što mi je potrebna.

Zastali smo pored prvog bordela u Ulici fenjera. Okrenuo se ka meni, potapšao me po ramenu i rekao:

“Vi ćete ostati tu

na straži

Na vratima bordela

Da pripazite

Na moju Ozbiljnost

A ja idem gore do devojaka

Čovek treba malo i da se izeza.”

“Zar i Vi, Žak?!”

“Mare, svi smo mi na prvom mestu pomalo Bukovski.”


Marko ”Radoja” Radovanac, beogradska skitnica, u stalnoj potrazi za novom idejom. Glavno oruđe – reč, najbolji prijatelj – emocija. Sve više od navedenog bi zahtevalo cenzuru i obaveznu psihijatrijsku analizu.