Stav prema životu – stav prema poplavi

Stav prema životu – stav prema poplavi

Poplava svašta izbaci. Uvek je tako sa plimama, bujanjima i divljanjima elementala, u nama i van nas. A zakon je krajnje jednostavan. Na površinu ne može da ispliva ono čega nema u dubini. Svakog od nas nastanjuju neke pirane, ajkule, govnomuljke (novopronađena vrsta) i kojekakve sandžame i nakaze što plivuckaju pri muljevitom dnu.

I onda se priroda obruši na nas, ili barem mi to tako vidimo, i izvrne stvari naopačke. I dno izađe na površinu. Izbaci ga poplava. I kad prođe prvi talas užasa, spasavanja života, akcije i adrenalina, poplava se polako povuče.

I ostavi na površini ono što je do maločas bilo na dnu.

A tamo se u mulju koprca koješta, što nismo hteli nikad ni da priznamo da postoji, a kamoli da gledamo kako se koprca.

Ali moramo da gledamo. I ne samo da gledamo, nego i da aktivno sarađujemo sa raznoraznim sadržajima koje poplava izbacuje.

Za početak, imamo tri sorte svačega:

Ugroženi – to su oni na čijim su se leđima slomila kola. Koji su najgore prošli. Izgubili sve materijalno. Ostali goli zidovi, umrljani blatom. I goli životi.

475 993f8ecf92736196a988af552d8e1ba2 Stav prema životu – stav prema poplavi

Spasioci – oni koji po dužnosti ili po savesti žure da pomognu.

Lešinari – vrebaju priliku da se dočepaju neke koristi.

Samo, te tri kategorije su vrlo često pomešane, zahvaljujućim onim stanarima iz dubina. Pa tako među ugroženima imate i spasioce i lešinare, a najiritantniji miks su spasioci lešinari.

Vrste i podvrste lako je uočiti. Ističu se po tome kako reaguju na ono što se događa. Ugroženi, koji imaju sve odlike spasilaca, uopšte ne podležu panici. Naravno i oni gube živce, obično zato što su okruženi glupošću udruženom sa strahom i lešinarskim instinktom, ali oni razmišljaju, pronalaze način i deluju. U stanju su da organizuju i sebe i druge i da shvate i prihvate situaciju.

Ne patetišu, ne očajavaju, čak ni kad su tužni i povređeni. Rade šta se može, zahvalno prihvataju svaku ponuđenu pomoć i traže je tamo gde misle da mogu da je dobiju. Labilna podvrsta ugroženih bori se za život samo uz pomoć instinkta, ali oseća se nemoćno i očekuje da je neko spase. I svi su im krivi.

Zato su tu spasioci. Imaju poriv, osećaj dužnosti, moralnu obavezu da pomognu. Najbolji među njima ostaju anonimni. Oni sa lešinarskim instinktima trude se da pomognu što je transparentnije moguće. Da se zna ko je zaslužan.

Čistokrvni lešinari barem nisu licemeri. Kradu, sakupljaju ostatke. Ni ne pokušavaju da se predstave kao spasioci. Dno je njihovo prirodno boravište, ni ne znaju za bolje.

Svako pokazuje svoje pravo lice. Koje je i ranije nosio, samo što nije imao pravu priliku da se potpuno iskaže.

Nevolje i katastrofe su prilika da ljudi pokažu od čega su. Koliko su jaki, sposobni, organizovani. Ili suprotno. Koliko su bezobrazni, samoživi i potkupljivi.

Svi zajedno, u istom kotlu, prava su slika pakla koji sami stvaramo, vatre koju pod tim kotlom sami ložimo.

Kakvi smo u dobru, takvi smo i u nevolji. Svi dajemo sve od sebe. Samo treba da se pogledamo. Sad kad imamo tako dobru priliku.

Aleksina Đorđević