Što više putuješ, više ceniš svoj dom

Što više putuješ, više ceniš svoj dom

Prethodne tekstove redovnog dopisnika Wannabe Magazine-a iz Londona, Markusa Ejgara, možete pronaći ovde.
For the English version of Marcus Agar’s weekly observational reports for Wannabe Magazine, click here.

Putovanje je divan način da se prošire pogledi, razvije perspektiva i razumeju kulture i načini života koji bi nam inače ostali strani. Siguran sam da bi se sa tim složila većina ljudi. Iskustvo koje se stiče posmatranjem i doživljavanjem stvari iz prve ruke i te kako nadmašuje ono što se može spoznati u knjigama ili na internetu. Putovanja su mu pružila brojne uspomene i naučila me da mnogo više cenim živote drugih. Moglo bi se reći da su putovanja uvek bila bitan deo mog procesa učenja.

Tokom svog života i zahvaljujući svojoj karijeri, imao sam sreću da mnogo putujem i posećujem mnoge zemlje. Od relativno egzotičnih Kariba, Azije i Amerike, do poznatijih okruženja Evrope i Australije, video sam, čuo i pojeo stvari o kojima sam tokom svoje mladosti mogao samo da čitam. Troškovi putovanja su postali razumniji, a države pristupačnije što mi je omogućilo da zadovoljim svoju glad za novim avanturama i pružilo mi priliku da posetim pande u Kini, vidim gorile u Kongu i držim koale u Australiji. I, da, shvatam koliko sam imao sreće što se toga tiče.

Podjednako kao i upoznavanje novih mesta i doživljavanje novih kultura, uzbudljiv je i dolazak kući. Gde god da odem, koliko god da se zaljubim u novu uzbudljivu lokaciju, jedna konstanta ostaje: jedva čekam da se vratim svojoj kući na jugoistoku Engleske. Bez obzira na to koliko koliko daleko putujem, uvek se radujem šetnjama po šumi blizu svoje kuće, posećivanju plaža ili uživanju u pogledu na neverovatan engleski krajolik sa visine Dičling Bikona. Nijedan hotel ne može da pobedi osećaj kada se “srušim” na svoj krevet i nikavka divljina ne može da pobedi dobrodošlicu koju mi pružaju moje mačke. Dom je tamo gde je srce, kako kaže poslovica.

Nije uvek bilo tako. Mnoga od nezaboravnih putovanja tokom detinjstva sam proveo kampujući po Engleskoj. Prvi put sam putovao “preko mora” kada sam imao jedanaest godina. Ne zaboravite, Velika Britanije je ostrvo, tako da je svako putovanje u inostranstvo u stvari putovanje “preko mora”. Mnogi moji prijatelji su kampovali u Francuskoj ili su išli na porodična putovanja u sunčani Kostas, ali smo mi uvek ostajali kod kuće. Zadivljujuća južna obala Devona, Dorseta i Kornvola ugostila je našu porodicu za vreme odmora i provodili smo se podjednako dobro kao moji prijatelji koji su više putovali. Možda i bolje. Gledani na način na koji to obično biva, kroz roze naočari, ti dani su uvek bili sunčani i dugi, a odmori su trajali nedeljama.

Odmori bi uvek počinjali isto. Jasno se sećam kako sam pomagao tati da spakuje različite stvari koje bi mogle da nam zatrebaju tokom dve nedelje putovanja u auto. Kao i nekoliko stvari za koje smo znali da nam neće trebati, da budem iskren. Onda, natrpani opremom za kampovanje, hranom i odećom za sve vremenske prilike, zaputili bismo se u cik zore ka svom clju, kako bismo na putu bili pre nego što gust saobraćaj počne. Nažalost, nismo bili jedina porodica koja misli unapred i i pre nego što smo stigli do južnog autoputa već smo bili u gužvi koja bi izazivala strpljenje mog oca.

Naravno, bio sam mali i mogao sam da spavam pozadi. Onda, kada bih se probudio, sunce bi sijalo, kuća bi bila daleko iza, a bezbrižni dani odmora prostirali bi se ispred nas. Sve se činilo toplim i život je imao idiličnu zlatnu nijansu. Ja bih samo sedeo pozadi i slušao radio ili čitao jedan od stripova koje sam kupio namenski za putovanje. Mnoge od mojih omiljenih pesama iz tog perioda, pesme kojih se uvek rado setim, upravo su one koje sam čuo sedeći na zadnjem sedištu auta, na putu ka odmorištu.

Sećanja na te odmore sa mojim roditeljima su jasna kao da se sve to desilo juče. Stare fotogradije samo doprinose snazi sećanja. One mi pokazuju da su jednostavna zadovoljstva često najbolja i da je krajolik u blizini – gde god da ćivimo – dobar kandidat za omiljenu destinaciju za odmor. Tu se najbolje odmaramo, tu se najsigurnije osećamo. To zovemo domom.

Sada kada možemo da putujemo više, i dalje se trudimo da provedemo makar jedan dugi vikend na odmoru u Britaniji. Obala Norfolka, Kotsvud brdašca ili mnogi dragulji jugozapada, sve su to tačke koje nas zanimaju. Živeći ovde gde ja živim, među zelenim pejzažima i mirnim seocima samo nekoliko milja od obale, sa svojim malim lukama, belim liticama i plažama, blagosloven sam mnogim neverovatnim prizorima već na svom pragu. Kada negde odem, nebitno koliko daleko otputujem ili koliko zapanjujuće destinacije obiđem, uvek sam presrećan da se vratim kući. Dom nije samo tamo gde je i srce, već i tamo gde se kriju naša sećanja i iskustva. Setite se toga sledeći put kada budete putovali.


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Uroš Pajović