AntonellaArismendiMerkabah5 Striptiz za pismene – Veštice ometene u razvoju

Lepo ne mogu više. Vreme je da osnujemo organizaciju, donesemo statut i konkurišemo nekim projektom iz oblasti ljudskih prava. Pa stvarno! Nisam ničija ciljna grupa, niko me ne razume, radim u tajnosti i bez nadoknade, a gotovo da nema ni seksa. Poslednji kome sam predložila da popije čarobni napitak, koji bi ga doživotno vezao u obožavanju mene, žene i veštice, ispario je pre nego što izgovorite “čarobni napitak “.

Da, znam, ne morate da mi kažete. Ipak sam ja neka veštica. Jeste, prava veštica nikad ne bi pitala nesrećnika hoće li da popije čarobni bućkuriš, nego bi mu lepo dodavala kap po kap u jutarnju kafu, sve dok ga ne dovede dotle da ne može da zamisli život bez njene kafe. I nikad ne bi nikome prilikom upoznavanja rekla “o, pa znate, ja sam kvalifikovana veštica i taj vaš problem sa nervozom i nedostatkom samopouzdanja nije nešto što ćete otkloniti homeopatijom” , nego bi se vešto pravila nevešta i možda odglumila nekakav trip pod dejstvom loše energije, pa bi onda suptilno i sve bojeći se da ne kaže previše, natuknula nešto o crnoj magiji.  Da li poznajete nekoga ko do sad nije skidao crnu magiju kod nekog stručnjaka? To je samo zato što taj još nije naleteo na stručnjaka.

Taj kukavni neposredni metod pali jedino kod drugih veštica ometenih u razvoju. Prepoznajemo se po tome što kad jednoj izleti žaba iz usta, druga prosto odahne i odmah joj pokaže svoju. I onda padne razmena iskustva bez ikakvog uvoda tipa “nemoj pogrešno da me shvatiš” . Ometene veštice komuniciraju otprilike ovako:

“I dalje me čudi kako ljudi ništa ne kapiraju. Lepo sam mu rekla neka devojka abortira, nije to nikakav atak na život i nemoj da se ženiš, najebaćeš, vući ćeš na grbači i nju i brata i roditelje, a dete će da ispašta tražeći stabilnost i ljubav koju ne može da dobije od vas ludaka.  A on se uvredio! Kao, hajde, pa nije to baš tako, ne možeš da znaš. Ama mogu, bre! Ne, to samo tera svoje i posle se žali.”

“Ma znam. I sad nema pomoći. Zapravo ima, ali morao bi da prihvati odgovornost bez ljutnje i osećanja krivice i da u zadatim okvirima pronalazi nove dimenzije tolerancije i komunikacije. A to ljudi ne rade, za njih je to nemoguće. Znam šta mi pričaš. “

Tako nekako.

Satisfakcija zbog uspešnih intervencija svodi se na snebivljivo priznanje onih retkih za koje ste osetili da mogu sami sebi da pomognu:

“Uradila sam kako si mi rekla. Maločas me zvao, pita kad mogu da počnem da radim. Neverovatno!”  Ili:

“Odmah me manje bolelo. I još dva, tri puta sam stavljala, sad je mnogo bolje.”

Utešno je što skoro uvek primete. I idiotski je koliko smo mi smejurije od veštica srećne i ponosne zbog toga. Lepo se zagrcnem svaki put iznova kad se uverim da kosmos radi i sarađuje. I to je sve od radosti zanata.

Onda, tu je takođe i osetljivo pitanje naših muških kolega veštaca ometenih u razvoju. Kod njih je situacija krajnje kompleksna. Oni su, ometeni istim fakorima (istinoljubivost, razum, interventnost) ili skroz odlepili I postali ludaci, skitnice i sektaši, ili balansiraju na rubu apsolutne egocentričnosti, prezira i nihilizma ili su potpuno odustali od balansiranja i predali se srcem i dušom egomanijaštvu i mizantropiji.  Uviđate da mi, veštice ometene u razvoju ne samo da ne možemo da budemo sa vešcima u partnerstvu i prijateljstvu i ne samo što ne možemo da se ogrebemo za neki snošaj, nego smo upravo sorta koju bi oni rado videli na lomači, dok prinose šibicu. Malo je reći da nas mrze. Mislim i običan svet se međusobno mrzi, pa se makar krešu iz osvete. Znači, ništa vešci.

Veštice koje nisu dosegle svoju punu transformaciju u socijalno prihvatljive proricačice sudbine, namicačice bolje sudbine, prizivačice duhova, skidačice crne magije, bacačice crne magije i ostale abrakadabračice koje svoje veštine naplaćuju “kol`ko daš dete, a ti vidi koliko ti vredi tvoje zdravlje, sreća, ljubav, život, budućnost…“ (čik stavi pod ikonu manje od pedeset evra) nešto je zaustavilo na putu prosperiteta i neprikosnovenog autoriteta. Omelo ih. Skrenulo na stranputicu razotkrivanja suštine i nepopravljivo im zajebalo scenski nastup. To nešto im je takođe provuklo jezičine kroz rezalo realnosti, bespovratno ih ušiljivši tako da na daljinu i vezanih očiju mogu da stave tačku na i. Što im je takođe onemogućilo da šiljak drže za zubima. Napravilo je od njih manje od nacionalne manjine. Šačicu drskih, nedojebanih ženturača, koje ničim izazvane sipaju ljudima u facu neprijatnosti o njihovom karakteru, emocijama, slabostima, zajebima, iluzijama i stvarnim potrebama. Grozno, znam.

I šta je to što nas je tako ujebalo da nas ne vole ni normalni, ni čarobnjaci, ni pesnici, ni bogovi? Kakvo je to strašno prokletstvo, gore od zla?

(Ah, retorička pitanja. Posledica čeznuća za malo drame. Odgovori su bolno prosti, kao i obično.)

Imperativ istine, naravno. Koji praćen nedostatkom sujete stvara nakazna, neprihvatljiva bića, samilosno nazvana vešticama ometenim u razvoju.

Da li je dovoljno da osnujemo udruženje i pozovemo se na ljudska prava, ili možda da tražimo azil? Možda oba?

Hmm … a na kojoj planeti?


Aleksina Đorđević, autorka “Striptiza za pismene”  i  matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim kad je izazvana. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz samo za pismene.

Editors choice