Niko me nije upozorio da samosvojnost, samoljubav, samodovoljnost, samosvest, samorazvoj možda rezultiraju time da smo zaista sami sebi dovoljni toliko, da uticaj i prisustvo drugih ljudi u svom životu doživljavamo kao remeteći faktor.

Da ću, upoznajući, prihvatajući, razvijajući i voleći sebe, možda postati najsrećnija kad sam sama sa sobom i da ću veći deo vremena želeti da zadržim svoju privatnost, da zadržim distancu prema drugim ljudima, dok će oni istovremeno imati potrebu da mi se obraćaju, pričaju o sebi, traže savet, mišljenje, analizu, opservaciju – deo onoga što im izgleda da sam osvojila i da me ništa ne košta da podelim sa njima.

O, saslušaću ih, gotovo uvek. Pokušaću da budem nežna u ovim gotovo slučajevima, jer ljudi umeju da se uvrede ako im kažete da nemate vremena za njihova naširoka i nadugačka pripovedanja, ili da naprosto niste raspoloženi za uživljavanje u njihove probleme.

Naravno da ću uvek biti tu za svoju decu i prijatelje, ali dnevni život je tako brz i zahtevan, da i za ograničen krug vrlo prisnih osoba, jedva pronalazim vreme i mesto.

Samoća je moje najdragocenije utočište, čije granice retko ko ima pravo da prekorači bez pitanja, a koje često moram da branim od onih drugih.

Da li sam postala sebična u svojoj samodovoljnosti? Asocijalna? Arogantna? Netolerantna?

Ne, samo sam izgubila potrebu da se mešam sa ljudima.

Osvojila sam pravo na ekskluzivnost.

Kako samoće, tako i prisustva posebnih ljudi u mom životu.

1031 Striptiz za pismene: A šta će mi neko drugi?

A tih posebnih je uvek malo.

Koliko smemo da budemo sami, a da ne postanemo usamljeni?

Pokušavam da brinem o tome. A onda shvatam da me to uopšte ne brine.

Sadržaji koji me zanimaju i animiraju, takođe su ekskluzivni.

Ne zato što su oni nešto posebno, nego zato što me zanimaju.

A moja interesovanja i zabave nisu interesovanja i zabave većine ljudi.

Cenim tišinu, danima ne uključujem televizor, novine odavno ne čitam. Imam potrebu da se zaštitim od suvišnih informacija koje me zasipaju sa svih strana.

Nije mi potreban razgovor, ni prisustvo drugih ljudi da ispunim samoću, da potrošim vreme, da mi ne bude dosadno.

Postaću samotnjak i pustinjak u očima drugih, sa kojima delim mesto i vreme, samo kad to obaveze nameću.

Nije mi potreban niko da ispunjava moje potrebe.

Jer, što više stremimo, to dalje za nama ostaje prosečna ljudskost.

Da li je to zastrašujuće i da li ipak treba da se zabrinem?

Ne znam. Ne mislim.

Moj unutrašnji život je sve bogatiji i sve manje interaktivan.

I sve manje sam u stanju da se brinem zbog toga.

Aleksina Đorđević

Editors choice