Striptiz za pismene: April u Makondu

Striptiz za pismene: April u Makondu

A samo sam izašla da kupim cigarete. Držim kišobran i niz njegovu dršku kiša mi se sliva u rukav. Stojim pred trafikom kao budala i ne mogu da učitam ništa. Navigacija ne radi, drajveri proklizavaju, operativna memorija prazna. Možda je do konekcije. Ovlažili kablovi. A šta beše uzemljenje?

Ako prebacim kišobran u drugu ruku, napuniće mi se vodom i drugi rukav. Da ga prosto sklopim, stavim pod mišku, smaknem tašnu sa ramena, otvorim je i izvadim novčanik? Pada kiša. Ne smeta mi da pokisnem, ali ne volim da mi kisne tašna. Pogotovu ne iznutra.

Kineski kišobran sa misterioznim olukom niz dršku. Ne vidi se nigde nikakva rupa. A voda curi. Možda da prestanem da pušim? Ili da prestanem da kisnem?

Ali koja akcija će me ovog trenutka odvesti ka bilo kom rešenju? Suviše je očekivati od prostog hodanja da me odvede bilo kuda. Na suvo. Ma nemoj? Mokru od laktova na dole, uključujući i levu ruku do lakta i prste u čizmama. Da pokušam da otplivam dalje, pa da vidim šta će se desiti? Osećam se kao riba na mokrom. Riba amfibija. Žmurim i tripujem prozračna narandžasta peraja (obavezno narandžasta) svima smetam, a niko me ne primećuje. Pada kiša. Ljudi su zaboli glave pod kapuljače i kišobrane, sprovode svoje kišne taktike, eskiviraju bare i vozače glisera.

Markes Striptiz za pismene: April u Makondu

“Markes, ljubav u sva godišnja doba. Po kiši pogotovu.”

Ništa ova gradska kiša. Jednom sam upoznala planinsku. Na vrhu planine. Nebo je nekako leglo na mene, smračilo se i utišalo. Svečano. A onda su se koplja svetlosti izlomila svuda okolo, probadajući zatamnjenje i počela je grmljavina, nesputana betonom i uzemljenjima. Došlo mi je da aplaudiram. Voda se sručila odjednom sa svih strana, kao da je uopšte ne zanima pojam padati.

Na vrhu planine u aprilsko popodne, kiša ne pada, nego obuzima.

Poput sveštenice u tajnom obredu očišćenja, podigla sam ruke i lice i predala se potapanju. Voda me je obuzela i pritisla o zemlju. Stopala su mi klizala unutar patika, rukavi džempera se izdužili do kolena, kosa mi je tekla po licu u mlazevima. Varvarska svetkovina obožavanja bogova planine, inicijacija srca. Sve što sam znala bilo je beskrajno uzbuđenje i zahvalnost za život u telu. Misli, očišćene od razmišljanja, telesne i prisne. Samo radost.

Posle je bilo mnogo klizanja niz padinu po blatu i šašav napor da se odvežu natopljene pertle, da se odeća prvo iscedi, a onda svuče, mnogo smeha…

Kiša traži golo telo, shvatila sam. I onda jednom, kasnije u nekoj letnjoj noći, daleko od planine, ali blizu zemlje, sručio se letnji noćni pljusak, sa onim sitnim pripitomljenim kapima i šuštanjem u živoj ogradi i drveću. Uljudna kiša koju čuješ, jer te zove kroz prozor, ne pokušavajući da uđe unutra. Ona koja sasvim kulturno pada, bez namere da ti obuzme dušu. Odmah sam znala šta mi je činiti. Svukla sam se i u mraku se išunjala u dvorište puno senki. Zauzela sam jednu i pokisla onoliko svečano i tajnovito koliko je to bilo moguće.

Tako smo se volele, ja i kiša.

Ona brutalna – što spira odeću usred dana i ona nežna – što škropi nago telo u noći.

I šta sad kišobran, tašna, cigarete? Bleda čežnja za Makondom, literarnim zavičajem kiše. Ma daj…

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.