Šta mi to treba sad, da mislim na okruglu cifru, pola veka postojanja, a više od pola života, jer baš nešto ne mislim da ću živeti sto godina?! Ima još vremena. Još cele tri godine. Eeeej, za tri godine život može tri puta da se promeni!

A pošto su sve moje promene do sada bile samo na bolje, nameravam tako i da nastavim. Barem do pedesete.

Čoveče, koja brojka! Ali za mene, svi brojevi su imaginarni.

Zato što sam sa pet godina mislila da kad napunim deset, onda ću da se udam. Jer to je baš mnogo godina i tada je valjda vreme za ozbiljne stvari. I još jedna moja drugarica je tako mislila. Sećam se, kao da je juče bilo, kako sam joj jednog dana sva uzbuđena donela važne vesti:

“Moja sestra je napunila deset godina i još se nije udala!”

Duboko smo razmatrale ovu informaciju. Ne u smislu da je kasno za moju sestru, jer smo usput sakupile i još neke informacije, pa smo shvatile da deset godina uopšte nije ništa posebno.

pedeseti rodjendan Striptiz za pismene: Au, još malo pa 50

“Pa šta ona radi sad?”

“Ništa, ona je još uvek dete.”

Tako sam sa pet godina shvatila da ima vremena za brak.

A vreme prolazi. I brakovi prolaze. Barem jedan je sigurno prošao kroz mene.

I sad, kad razmišljam o tome da još ima vremena do pedesete, da li ja to u stvari razmišljam da još ima vremena za brak?!

Dođavola, da.

Pa, mladost i lepota mi neće pomoći da se udam. A ni do sada nisu radile za mene. Mladost i lepota su precenjene, kao što su najčešće i zloupotrebljene. Potrošene na pogrešne izbore, loše veze, promašene pokušaje. Na iskustvo. Neki pozitivac bi rekao da nisu potrošene, nego uložene. Iskustvo je investicija u budućnost.

Samo, koliko iskustva čovek treba da nakupi, pa da počne ta budućnost, a?

Ma ne verujem ja u te afirmativne priče za prerasle.

Sa trideset sam se udala impulsivno i nepromišljeno. A da, bila sam trudna.

Sa pedeset, neću imati to opravdanje.

Zašto da se udam? Da ne budem sama? Tačnije, da imam o kome da brinem kad deca odu svojim putem, pa stvarno ostanem sama?

Ali meni je dosta brige o drugima za tri života!

Možda treba da se udam, da ima ko da brine o meni, kad ostanem sama?

Ah, kako nesiguran koncept! To je možda dobar razlog, ali niko mi ne garantuje da se situacija neće opet preokrenuti tako da ja o nekome brinem.

Ma ne udajem se, dok ne razmrsim tu sabotažu. Možda ja želim da brinem o drugima? Ali ne u braku?

Pa, dobro mi ide. Ne mogu ništa drugo da smislim dok ne osetim pola veka postojanja celim svojim bićem.

Aleksina Đorđević

Editors choice