O, kako mi nedostaje! Pa ne mogu da dodam š na kraju, ali možda bih mogla da ovaj bezlični oblik pretvorim u množinu. Nedostajete mi. Vi neki. Dileri cinizma. Što ste me uvek snabdevali mojom dozom otrova. I davali mi bonus gratis. Sad kad hoću da se zabavim, moram da zajebavam sama sebe. Ne, mislim, pokušavam ja, ne odustajem. I smeju se ljudi. Ali ništa brejnstorming. Ništa leteći cirkus montiranog ludila sa malo nepatvorenog otrova. Razumeju, ali ne umeju.

Jer da bi bilo stvarno smešno, mora da bude tragično istinito. Da izaziva halucinacije i tripozne snove kao LSD (starinska vrsta otrova za matore hipike) ili da vozi poput taj stiksa na raketni pogon.

Ah, izgubila sam vas. Samo zato što ste vi izgubili sebe. Mene niste. Nikada, ni pored sveg istinskog otrova, onog za cepanje srca i plakanje.

Jednog od vas sam izgubila onako kako se ljudi gube zauvek. Tako što se nađu pod zemljom. Kad nekog zakucaš u sanduk, velika je verovatnoća da zbog njega nećeš nikad više plakati od smeha. Od otrova cinizma sečenog burleskom. Od ludila, čistaka. Od istine, koja je toliko besmislena, da možeš samo da se smeješ, zaprepašćen utiskom da je dovoljno što si uopšte živ. To je doza otrova, dovoljna da svakoga otera pod zemlju. Ah, srećemo se u snovima.

nasmejana Striptiz za pismene: Daj mi malo otrova

Na fotografijama na kojima i sama izgledam kao neka pokojna ja. Svakako više ne postojim takva kakva sam tada bila, treperava i preosetljiva, kao da mi svi živci štrče bar bola metra i trzaju se na promaji sumanutosti. Anestezirala sam se u međuvremenu. Promenila vrstu otrova. Skinula sam se sa mladosti. Na suvo. Još me ponekad drmne kriza. Naročito kad me uz blesak zaslepi sećanje dok gledam neki isti prizor, neku našu scenu, mesto, vreme i teksas jakne, koje nose neki skroz novi likovi. Razvalim se. I nema suza. Samo gledam, gledam netremice, kao manijak, kao voajer kroz portal do onog sveta, gledam ono što više nikad neću videti iznutra.

Ali to je razumljivo. Smrt je jasna. Čist rez, duga ljubav. Strašno je ono drugo. Ono što preživljava naizgled sačuvano, a sasvim nagriženo od otrova koji su pojeli pamet, lepotu, šarm, ma čak su i otrov pojeli.

Ono što je nekada bila mračna privlačnost opasnosti i avanture, destrukcija eksperimenta, posvećeno saznanje kroz skok u ponor, samozaborav u bolu onog drugog, koji je isto ja, samo mu je svetlosni mač crven…sada je ništa. Izaziva sažaljenje. Ni jednom se više nismo smejali zajedno onako, jer ti više ne umeš onako, a ja više nisam onakva. Sav je otrov samo tvoj sada, a ja više nisam čak ni rezignirana što si postao dosadan, prazan i glup kao svi ostali, koji nikada nisu ni bili drugačiji.

Ah, a i ti mi nedostaješ. Na kraju, ipak mi fališ. Da ti otpevam promuklo Vladokalemberovski Ljubavi moja, otrove moj i da se iskidamo klibereći se, jer mislimo ozbiljno, a ne postoji gluplja pesma da to izrazi.

Pročitajte još:

Striptiz za pismene: Niko kao ja

Striptiz za pismene: Trebaš mi, ne trebaš mi

Aleksina Đorđević

Editors choice