Pre svega respekt! Otkad te znam, totalno si gotivan, ne menjaš ni garderobu ni kilažu, a niko ti ne kaže da si retro i ne proziva te što si debeo. Svaki nastup ti je spektakularan i nikad ne razočaraš obožavaoce. Ma kakvi Stounsi, Deda, jebote, pržiš! Ne uvlačim ti se, majke mi, uopšte ne mislim da ti sad naručujem čizme, bunde, parfeme, nakit i ostale novogodišnje aksesoare. Mislim, kriza je, znači, opušteno. A i ne treba mi, bre, ništa, puna sam k’o brod. I još mi traju one skečersice što si mi doneo beše za Novu 1998. – ono kad sam poslednji put išla na skijanje, a sledeće godine si mi poklonio zatrudnjivanje, a posle su nas spizdili Natovci, pa mi malo bilo frka da budem trudna usred bombardovanja, al’ dobro, to nije bilo u tvojoj nadležnosti, ništa ti ne prebacujem. A skečersice k’o nove, mada imam foru, Deda. Nosim ih svake parne godine, pa kad god ih obujem prvi put u sezoni, svi me pitaju gde sam kupila. Kad kažem doneo mi Deda Mraz, upišaju se od smeha, kao da se ja šalim. Valjda njima niko ne ispunjava želje, pa nemaju pojma o čemu pričam. Ili su prosto nezahvalni.

E pa, ja hoću da ti se zahvalim. Onoliko! Sve si želje ispunio i meni i mojoj deci. Dobro, skoro sve. Još me boli što mi one ’73. nisi doneo komplet kućicu za lutke, nego samo neki glupi roze kuhinjski pribor, ali možda nisam ni zaslužila, mislim, bila sam baš jogunasto dete. A mojoj ćeri si zakasnio dve godine za digitalni foto-aparat, ali to ti ne zameram uopšte, ma kakvi!

I hoću da ti kažem, Deda, da možeš ove godine slobodno da iskuliraš. Jer, pazi, da sve ostvarene želje sakupimo na gomilu, ne bismo mogli da živimo od krša! Znači, bicikli – bar šest komada, jedno pola tone lego kocki, četa akcionih heroja, desetak železnica, jedno ozbiljno auto-trkalište i nekoliko neozbiljnih, jedna ozbiljna (tajvanska) mesečna proizvodnja barbika i pola kineske robne kuće ostalih gluposti. Dobro, volim poklone, da dajem čak i više nego da ih primam, pa potpuno kontam zašto se ne umaraš od cimanja džaka bez dna, ali ove godine me zaobiđi i ne vređaj se, sigurno i bez mene imaš posla preko glave.

Jer, vidi, Deda, moje želje su prosto prerasle poklone. Želim velike stvari i sitnice me više ne raduju toliko. Hoću za Novu godinu novi život. Totalni preokret. Uspeh, raskoš, putovanja i sve što ide uz to, znaš. Pa onda mislim, ako ne možeš da mi nabaviš vremeplov, da preskočim tranziciju, ne cimaj se za nove čizme. Kontaš? Nije da planiram da ti preotmem posao, ali hoću malo ja da budem Deda Mraz i to kad god hoću, a ne samo za Novaka. Nemam nikakve ozbiljne primedbe na tvoje isporuke, Deda, ali ovde ja preuzimam. Mislim, imam sve predispozicije – debela sam i ne menjam kostim i nikad se ne umaram od ispunjavanja zahteva i želja, pa kad mi je već došlo iz dupeta u glavu, neću da dangubim. I da znaš da si provaljen, dragi Deda Mraze – večito si rumen i zadovoljan zato što sam sebi ispunjavaš želje. Poželi mi srećnu Novu godinu.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice