Svaki put kad zaustavljam misli, čujem mastera Jodu. I nije kao da ispaljuje nekakva džedajska uputstva u moj indoktrinisani mozak, nego se smeje, baraba! Kikoće se i pravi one “ala te dobro zezam“ face sa spuštanjem ušiju i kapaka. Nije da me to nervira, nego me nekako… bocka, žulja, rajca, dođe mi da istresem one plave munje iz prstiju pravo u njegovo džedajsko dupence. Ali znam ja za jadac! To je ono što master hoće, da me nauči samokontroli. I onda menjam ploču i vozim oooooooommmmmmm, dok se matori ne otkovitla, neka je sila jaka u njemu.

joda Striptiz za pismene: Džedajska posla

Daleko ti lepa sila

I taman kad osetim promaju u glavi i uspem čak i da ne pomislim (jednom u pet slučajeva) “aha, ništa ne mislim!“, pojave se neki likovi sa zvečkama, pevaju i cupkaju i muntaju me da popijem neki sumnjivi čorbuljak iz tikve. I kad pitam “šta je to?“ dok uzmičem natraške, viču “vooodaaa!“ i upišavaju se od smeha. Majke mi! Na vrhuncu frustracije, setim se da ne treba da se osećam kao da me svi zajebavaju, zamislim džinovsku metlu i počistim ih. “Pa nije vam moja glava kafana! Idite u ‘Džedajsku noć’, pa tamo navrćite tikvice i kad počnete da tripujete, igrajte se šamanskog ruleta svetlosnim mačem.“ Zadovoljna svojom svesnošću i snalaženjem u astralnim situacijama razmahujem metlom kao razjarena gazdarica i osećam se sve bolje, lakše, čupavije… A bahata gomila je sve dalje, niže, razređenije…

aleksina Striptiz za pismene: Džedajska posla

Već odavno spremam čarobni napitak... u ritmu muzike za trans

Eee… uuu… mislim… ma ne mislim! Letiiiim! Vetar mi orgija u kosi, drška metle me prijatno žulja među nogama (meškolj, meškolj), suknje se otkidaju sa mojih butina, lepećući kao gavranova jedra (?), kurje oči ljušte se sa bosih prstiju, a suze fajtaju pejzaž poput pokidanih perli.

“Auuu!“, htela bih da reagujem, ali nekako više zvuči kao “IkikikiiiikiiiiIkikiiiiiiii!“

I utom se mom školskom veštičjem cerekanju pridružuje Jodino kikotanje, naravno, čuju se zvečke i šamani mrmljaju – ma šta im znači ovo? “Šta vam je, čoveče, pita doktor, a žaba kaže, doktore, izraslo mi nešto na dupetu, ahahaaahaaaa!“ Manijaci, pričaju viceve! U mojoj kafani, mislim, glavi, uf, ma šta bre mislim?! Metla gubi visinu, metafore se otkidaju i padaju u nežnom kovitlacu, a ja letim kao kamen, dupetom na dole, nadrndana kao đavo, prekrštenih ruku na grudima pljuckam kosu iz očiju (??) i tapkala bih nogom, ali nemam o šta.

Da li može veštica da pogine u svojoj glavi? I da li bi ova šamansko džedajska kalakurdija prstom makla da joj pomogne?

“Čekati nemoj u gnevu, ako možeš razbiti kao jaje sebe, učini u nameri to“, reče Joda. Ma, zajebava me. “I aždaja izađe iz pećine, gleda okolo i kaže, u jebote, gde ja živim! Hahahaaaahaa“, rekoše šamani. E, to je dobar savet.

Sačekaću rezultate popisa, pa da vidim gde ja živim. I gde vi živite. I ko koga ovde razbija.

Šta, čekate TRAAAS? Nema tras. Na tom mestu mi se uvek pripiški od uzbuđenja, pa moram da ustanem.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice