Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.

“Nema kraja toleranciji”, rekao mi je jednom otac i ja sam se zgranula. Sve u meni se pobunilo. Naravno, kad vas nešto tako drmne, to je samo zato što nailazi na odgovor u vama. Ne morate biti svesni toga, možete i zagriženo poricati i ljutiti se, svejedno je. To je tako. Kad me proš’o zgran, shvatila sam da sam uplašena. Zato što mu je nešto u meni odmah poverovalo. I ugledalo sebe u njemu, izdaleka i izbliza. Znači, to je to. Kad jednom kreneš da razumeš, opraštaš i prihvataš, iz čega se, zapravo, tolerancija sastoji, nema kraja – tuđem bezobrazluku. Kako da budem tolerantna, a da postavim granice? Čuj mene – kako? Šta uopšte, dođavola, znači postaviti granice? Kao tata?

Lekcija o granicama koju sam pokupila od oca kaže da se one nalaze jedino u veštini uklapanja obaveza i prioriteta i pronalaženja vremena za druženje, sport i omiljene TV emisije. Sve ostalo vreme posvećeno je dužnosti, ispunjavanju zahteva i dogovora. Služenju. Tolerantan čovek služi. I kad se pobuni i naljuti, to je samo zato što nerazumne, budalaste i neodgovorne osobe ne ispunjavaju svoj deo dogovora ili pokušavaju da dobiju pažnju i pomoć preko reda. Moj otac ima više od 70 godina. Nikad nije zakasnio, ispalio, slagao, odustao. Možda su ga tome naučile luda žena i nerazumno dete. A možda je uvek bio takav, a takvima se nakače budale, pa ih jašu celog života. A možda samo nije umeo da postavi granicu. Ili nije hteo. Moj tata je jebeni Gandi (Gandhi) i ja se uopšte ne osećam dobro sa tim saznanjem. Znate, geni su čudo. Koliko god da ste osvešćeni, prosvetljeni, obrazovani, u najbitnijim trenucima uvek ispadnete ludača na kevu, prznica na babu, sebični gad na oca – i poklopite sve oko sebe. Osim ako vam je ćale jebeni Gandi, a vi baš taj gen povukli na njega.

Džaba prizivam veštičje ludilo cele moje ženske familije – a ima zajebanih bakutanera u obe loze, sposobnih da vas pretvore u žabu dok kažete “žaba” – gen Gandi uvek me tera da razmislim dvaput. I kad pravim pokret kao da ću da tresnem vratima, zalupim ih i utvrdim granicu, otkrivam kako sam, u stvari, vrata zanjihala i širom ih otvorila. A onda još i bez ikakvog opreza izašla da istražujem.

“Ti si hrabra”, komentarišu prijatelji. Ma jok, bre. Ja sam luda na kevu. Spremna sam da u trenutku izađem na crtu bilo čemu i rizikujem bilo šta. A da me bilo šta ščepa za gušu, pojelo bi me u dva zalogaja, jer ja sam na crti fer borac – na ćaleta, koji ne udara ispod pojasa nikad, iako tako može da se reši bede. A beda to zna, jer je svaka beda pametna taman toliko da vašu plemenitost smatra glupošću i tretira je onako kako beda misli da glupost zaslužuje. Jer tata Gandi misli da glupost može da se opameti. Mislim, ne misli on to stvarno, ali oseća da je dužan da pokuša. Ma, kako god okreneš, roditelji te upropaste u startu.

I tako, nemajući kud, ja verujem ljudima – ili se ne brinem preterano da li bi ljudi mogli da me iznevere. Hrabra sam – ili ne želim da se smaram shvatajući svoj strah ozbiljno. Tolerišem budale svake vrste – jer ne umem da im kažem da odjebu u skokovima. Pošto nisam glupa, jasno vidim da sam i sama budala neke vrste (naivni optimista), pa je kosmički red i tako ispunjen – svako svome i svakom svoje. Tolerišem sve. Od nacionalne mržnje, preko porodičnog nasilja, do globalnog zagrevanja ili novog ledenog doba. Šta god. Saučestvujem u planetarnom ludilu i glupilu. Ne suprotstavljam se globalizmu. Okrećem drugi obraz. A kad zafali obraza, dupe sve trpi. Pardon, toleriše.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice