Volim ponekad da se osetim sigurno i zaštićeno.

Naviknuta da nudim sigurnost i zaštitu, da grlim i obuhvatam, natkriljujem i osmatram, uvek tu, uvek na raspolaganju, uvek budna, uvek delotvorna. Nije to teško. To je tako.

Ne tražim da me neko zameni, pa da odem na odmor. Nego onako. Samo da se osetim paženo i natkriljeno. Da stojim pored nekog većeg od mene. Da me zagrli, da budem mala. Samo malo.

Nije to napad slabosti. Samo potreba da osetim osećanje. Ono koje ću zaboraviti ako ga povremeno ne osetim.

I tražim. Umuvavam se. Prislonim se lagano uz nečija krupna leđa u gužvi.

Gospođo, je l’ vam dobro?

Da, da, izvinite, kažem. Samo sam malo manijak. To ne kažem, ali počnem da se kikoćem u sebi. I verovatno iskrivim lice da progutam kikot, pa još više ličim na manijaka.

99 Striptiz za pismene: Između sebe

Za ravnotežu je potrebno najmanje jedno celo

Sigurno ste dobro?

Jesam, jesam, žulja me cipela pa sam malo izgubila ravnotežu.

Uh, jebote! Da li sam stvarno izgubila ravnotežu? Prenem se.

Nije li to ipak slabost? Smem li ja da izgubim ravnotežu?

Smem. Mislim, usuđujem se.

Samo zato da bih se setila da je uspostavim.

I setim se. Ispravim se visoka, stanem usred sebe.

Okružena sobom. Dobro je između sebe.

U sredini sam ja. I pored. I ispred i iza. Mogu da se opustim, a da niko ne posumnja da mi nije dobro.

Jer to je moj posao. Da mi bude dobro, da održim ravnotežu i da zauzmem centralno mesto među sobom.

Da dam sebi ono što tako spontano nudim manjima od sebe.

Da ne budem mala, a da se osećam sigurno i zaštićeno.

Odavno sam to naučila, samo se ponekad zanesem, pa zaboravim.

A kad zaboravim sebe, setim se tog osećanja predaha, koje pružaju nečija široka leđa.

Ali ne mogu i da se ne setim kako je to bilo trenutno, prolazno i u suštini lažno osećanje. Jer sam se tako na momente osećala pored onih koji su se pored mene uvek tako osećali. I tada sam se samo grebala. Umuvavala. Da osetim to što drugi osećaju uz mene.

Da znam kako im je.

Mnogo im je dobro.

I taman kad počnem da im zavidim što imaju mene, setim se da i ja imam mene.

A mene ima mnogo.

Toliko da stanem između sebe visoka i ne štrčim.

Bila sam i ja mala. Čini mi se. Ali to je bilo tako kratko. I tako neprijatno. Najređe sam se osećala sigurno i zaštićeno. Ako me natrkriljivala pažnja, nije me obujmljivala istina. Ako je neko pored mene bio delotvoran, već sledećeg trenutka više nije bio budan i na raspolaganju.

Žuljalo me to. Kao ona izmišljena cipela.

Ne radi se to tako. Ne možeš da se izmakneš, kad ti isklizne fokus.

Ne, ako si veliki.

I tako sam mnogo brzo porasla. Pravo uvis. Sa širokim leđima, sa obe noge na zemlji. U ravnoteži. Da mogu da osmatram, štitim i osiguravam odstupnicu.

Jesu li mi potrebni mali, da bih ostala velika?

Ili mi je dovoljno da povremeno stanem između sebe i odahnem, oslonjena na najpouzdanija leđa koja poznajem?

Hoću li se jednom opet smanjiti i kako ću se tada osećati između sebe?

Sačekaću i saznaću. Imam strpljenja. I nije mi dosadno.

Jer čekam u najboljem društvu.


Aleksina Đorđević

Editors choice