Otvorenost, empatija i simpatija držali su me euforičnom dugi niz godina. Pošto mi je mladost baš dugačko trajala. A pošto me inteligencija nikad nije izdavala, iako sam mnogo puta bila skroz glupa, brzo sam shvatila veliku tajnu životne potrage. Sveti gral za kojim žudimo je smisao. Ono nešto, što će nas ubediti da baš imamo razloga da živimo, da smo svetu baš potrebni i da je baš trebalo da se rodimo ovde i sada. Da imamo misiju. Koja se računa.

E pa, tajna je u tome da tražeći smisao, tražimo opravdanje za postojanje. A ono uopšte nije potrebno. Niko nam ga neće potpisati i lupiti pečat, na rajskoj kapiji. Jer takva kapija ne postoji. Dok paklene muke i te kako postoje. Ali ne tamo, nego ovde.

Samo, te muke nisu nikakva pakost, iskupljenje, iskušenje (pre rajske kapije), nego su rutinski deo besmisla života.

Život sam je smisao. Koji zahvata iz kosmičkog bureta besmisla, filtrirajući i ispirajući grumenčiće suštine. Bisere istine. Školjke zla. Zlatne ribice želja. Mulj taštine.

Ako zamislim sebe kao džinovsku kutlaču zamočenu u to bure, jasno vidim koliki mi je kapacitet. Koliko besmisla mogu da izronim. I koliko šarenog šljama sa dna bureta.

A zamišljam. Evo sada. Zahvatila sam skroz, do dna bureta. Samo mi drška viri. I uopšte ne mogu ništa da vadim. Ne da mi se. Samo tako stojim, potopljena do vrha drške. I provaljujem. Izgubila sam kapacitet za besmisleno. Tamo negde kroz duge, glupe godine mladosti koja jurca za svetim gralom.

Ne treba mi iskupljenje, ne žudim sa prosvetljenjem, naročito me ne zanima opravdanje. Kiselim se u buretu besmisla. Kutlača iz kosmičke turšije.

Zašto bih uzimala u sebe porcije besmisla, nastojeći da u njima pronađem one grumenčiće, kamenčiće, biserčiće i ostale baktalice za mozak? Kad mogu da uronim sebe u besmisao, pa da kao lakmus očitavam kiselost sredine.

Ali šta ja imam od toga?

m45 test3Good Striptiz za pismene: Kapacitet za besmisao

Sazvežđe kutlača u nastajanju

To bi se zapitao neko ko još uvek podleže imperativu smisla.

Ja se pitam, ali šta ja?

Ja u ukupnom besmislu je integralni deo ukupnosti. Besmisla. Sa  istinom, suštinom, taštinom, željama, zlom i ostalim šljamom.

Nema tu šta da se tumači. To nije ovo ili ono. To prosto jeste.

I tako intenzivno bivstvujući bez ikakve potrage za smislom, na površini svakodnevice primećujem da ni za čim ne žudim, da me ništa ne mami i da nemam nimalo sklonosti ka dodatnom besmislu – razgovorima bez sadržaja, druženjima bez akcije i svrhe, vezama bez emocija. Besmislena realnost ima sve potrebne sastojke, uopšte ne moram ništa da zamišljam, da očekujem, da prizivam i privlačim. Sve jeste. Ja je deo svega. Sve prolazi kroz mene. Ja prolazi kroz sve.

Sve što činim, samo je mešanje vode u buretu. Da se podigne mulj sa dna besmisla, da se izjednače šanse svim onim gromuljicama da budu na trenutak zahvaćene. Kutlačom. Mnome.

Tako ono što volim ima istu šansu kao ono što moram. Ono što želim i ono što je potrebno, uleće mi u usta. Zlatne ribice mi plivaju kroz uši. Istina mi drži otvorene oči pred zlom i šljamom.

Moj kapacitet za besmisao je potrošen, jer više ne iznosim besmisao u sebi, kroz potragu za smislom.

Zato je kapacitet besmisla za mene ograničen jedino mojim rokom trajanja.

Samo što, kad se već kiselim, nameravam da ostanem u turšiji.

Možda neko doba donese na nekom nebu sazvežđe kutlača.


Aleksina Đorđević

Editors choice