Prvo moraš da budeš potlačen da bi se pobunio. Zato su ljudi izmislili pubertet. Jer pubertet uopšte nije postojao pre 20. veka. Ali onda je polako ušao u modu lični razvoj, ženska prava, seksualna revolucija, ljudska prava, homoseksualna prava, sloboda izbora religije, sloboda i tolerancija različitosti.

A pošto vekovno ljudsko iskustvo kaže da za slobodu moraš da se boriš, da dižeš revolucije ili barem da porobiš nekog drugog, nastao je pubertet da nam omogući svest o potlačenosti i borbi za slobodu na ličnom nivou.

Odjednom su hormoni postali veoma važni i prisutni, a prelazak iz detinje blentavosti u odgovornu odraslost, postao je poprište na kome se ljudi bore za svoje odrastanje. Kao da im ono ne sleduje samo po sebi.

167 Striptiz za pismene: Ko sam ja, da se bunim?

Ali, kako je dobro buniti se! Kad ne znaš ko si i šta hoćeš, vrlo lako ćeš to ustanoviti ako se pobuniš protiv onog što drugi žele da ti budeš i protiv onog što nećeš. I pošto je pubertet osvojio legitimnost, počeli smo decu da shvatamo ozbiljno, da razmišljamo o njihovim osećanjima, da ih uvažavamo i da trpimo sva njihova ludila.

Bila sam mahnita pubertetlijka, u pobuni i protestu protiv svega što me sputavalo, a sputavalo me sve. Spavala sam na podu, u vreći za spavanje, crtala po zidovima i prskala ih crvenim voskom, čitala po celu noć, zevala na časovima i spavala na svakom malom odmoru. Pobegla sam od kuće i ceo dan niko nije znao gde sam, izlazila sam kad hoću i ostajala dokle hoću i najčešće bivala jedino žensko u muškom društvu, jer su sve devojčice koje nisu bile tako revolucionarno pubertetski pobunjene imale ograničeno vreme izlaska. Koje su poštovale. Imala sam ga i ja, samo me nije zanimalo. Tako se izražavala moja pobuna. Brojem pokidanih nerava i novih sedih na glavama mojih roditelja koji su tada bili mlađi nego ja sada.

I kad bi ih sada srela, njih takve tada, a ja ovakva sada, samo bih malo vrtela glavom i rekla im ccccc. Slabo su se snalazili, stvarno. Drndala sam ih kako mi padne na pamet. Ništa to vaspitanje nije radilo kod mene. Prosto nisam poštovala nijedno pravilo koje su postavljali. Od dobre i mirne devojčice, kakvih možete da čuvate deset odjednom, u pubertetu sam se pretvorila u Godzilu, koja gazi sve pred sobom.

Siroti moji roditelji!

Ali, ko su oni bili da se bune? Da stanu na put mom ličnom razvoju? Mom avanturističkom duhu, avangardnim težnjama da slušam kul muziku, imam kul društvo, da sve smem, sve mogu i sve podnosim, jer sam superkul?

Istina, razvila sam visok stepen samopouzdanja i lične odgovornosti. Sva sranja napravila sam totalno svesno i namerno, sve posledice podnela muški.

Istina, ne znam kako sam preživela pubertet. Moji roditelji su ga preživeli tako što o pola mog puberteta pojma nisu imali.

E, sad sam ja roditelj, a moja deca uživaju u čarima pubertetske tranzicije iz balavca u osobu.

Ćerka mi je mala maca u odnosu na to kakva sam ja bila i nikad neću moći da joj prebacim da sam zbog nje izgubila živce i posedela. Muško dete mi je neki praistorijski tip, koji teži pristojnosti iz vremena pre puberteta. Možda to preskače generacije, pa će njihova deca biti revolucionarni isterivači roditelja iz pameti.

I kad nešto zabrljaju, ko sam ja da se bunim?

Odlično sam prošla s njima. A možda su oni samo malo više osobe, jer im niko ne osporava to pravo.

Izvor fotografija: lepotaizdravlje.rs, najboljamamanasvetu.com

Aleksina Đorđević

Editors choice