Kad ljubav preplavi, dišemo tečnost, a ne udavimo se. Malo nam se pocepaju pluća, a onda se prilagodimo. Malo po malo, udah sve manje reže, dok ne počnemo da se osećamo kao riba u vodi. Ronimo kroz duboka osećanja, otkrivajući okeansko izobilje fluida ljubavi. Nije sve hrana u tom okeanu, nisu sve biseri u školjkama, korali i mnogostruko prelamanje svetlosti. Ponešto su zubate ajkule, a ponešto lelujava jata šarenih, svetlucavih, zavodljivih riba…
Ronjenje po neprekidnim dubinama ljubavi, osim što znači da smo stalno mokri, znači i da ćemo u nekom trenutku napipati dno. Zabićemo nos u pesak. Sakriti se u isprani kostur srednjevekovne galije, odavno lišene svakog blaga i tajnovitosti, koju jedino još pohađaju duhovi utopljenika. Čangrljaćemo lancima zarđalog sidra obraslog u alge i morske krastavce.
I isplivaćemo nekako. Utopljenici ljubavi borave u potopljenim lađama neko vreme. Ponekad trajno. Ali češće isplivaju. Naiđe neki cunami, zamuti sve oko nas, uplaši nas, istera nas iz rupe i nemamo kud, nego na površinu. Dokobeljamo se nekako do obale i padnemo iscrpljeni. Naporna je borba protiv tolike vodurine. I onda, kako to već biva, kad izbacimo vodu iz ušiju, čujemo kako ljubav žubori iz nekog novog izvora. U stvari to je isti taj izvor, nego mi moramo da mislimo da je nov, da bismo utvrdili da smo žedni i spremni da ukvasimo stopala. I sve tako. Ili tonemo ili neki plićak.
Dok nas ne obasja milost ljubavi koja teče našim sopstvenim venama. I tako okupani svetlošću, nastavimo da curimo…
Pročitaj i ovo:
Striptiz za pismene: Ne odustaj od sebe bre!
Aleksina Đorđević
