Striptiz za pismene: Moji su drugovi sami sebi vukovi

Striptiz za pismene: Moji su drugovi sami sebi vukovi

Homo homini je vuk, znamo. Mada, dobro je vukovima, šta? Svo ono arlaukanje na mesec, to je valjda nešto. Malo čopor, malo jebeš čopor, malo te ganja čopor, malo ti ganjaš čopora, malo ženke, vučje parovanje i ti fazoni, a valjda je i onaj Mogli nešto doprineo. I one žene što trče sa vukovima, divlja žena, duhovna praksa, drevni misticizam i sve to skroz primenljivo sada i ovde. Ali te praktična, primenljiva znanja sa mirisom lomače, oduvek su bila ženska stvar. Vučica je super. Pa ako kažemo da je žena ženi vučica, to možda zvuči preteće i onako, vudu, ali nikako ne kao kad čovek, vuk drugom čoveku, samo gleda kako da mu mazne ovcu i šta ga briga ako vučići ostanu gladni.

Uh, ružne li asocijacije. Ali nisam htela to, uopšte. Brejnstorming me jebe. Ovih nekoliko manijaka objedinjenih u mene prosto ne umeju da se obuzdaju. Hrane se mislima, kao vuci sirovim mesom košuta.

Nego, da se vratim na ono što nikako da počnem. Drugovi. Prijatelji u užem smislu i drugovi u široj frend zoni. E, to hoću da kažem. Žestoko se istripujem na sve one priče o pronalaženju pravog muškarca među drugovima. I počnem da razmišljam. (Sirovi čekrci antilopa nošeni olujom slobodnih asocijacija, pred iskeženim vučijim njuškama.)

Čini mi se da sam nekad imala kul društvo. Uf, pa uvek je tu bilo seksualnog uznemiravanja frend zone. Prijateljskog seksa, uz intenzivno kulturno informativno uzdizanje. To je lako kad si mlad, nadobudan, alternativan i sve to sprovodiš u uskom krugu ljudi koji se drže na okupu.

Neki od njih su mi i danas u frend zoni. Ne tako blisko kao pre, jer su poženjeni.

Mislim, nije ta topla voda izmišljena danas. A ni prekjuče.

prijateljstvo1 Striptiz za pismene: Moji su drugovi sami sebi vukovi

Nego, šta ćemo sutra? Sa ove pozicije, ovog momenta, moji su drugovi vukovi rasuti…ne, ne, opet neki tajfun sa mrtvim košutama, ne.

Dakle, uvek sam bila opaljena na neki način koji nikad nikog nije ugrozio osim mene. U stanju da svakoj budali poklonim pažnju i razumevanje. Neke budale su mi se baš sviđale, neke sam baš volela, a na neke ne može da se primeni to prošlo vreme, dođavola. Svakojakim budalama sam pružila utočište u frend zoni. Naročito onima koji su naročito oštećeni. Bolje da sam azil otvorila za slepe, gluve i sakate kućne ljubimce. Nagledala bih se lepote i naprimala ljubavi. Jer moji su drugovi sami sebi vukovi. Oni od pre, otišli su na periferiju frend zone. A ovi što pretenduju na staaaaaro prijateljstvo i ovi nešto friškiji, to bre sve ludo. Moji su drugovi sa godinama postajali sve luđi. Oni najluđi, postali su pokojni. A oni novi što sam skupljala usput, sve luđi od ludog.

U ovom momentu, svi moji prijatelji koji nisu pokojni ili poženjeni pripadnici (po)ruba prijateljstva, skroz su nenormalni! Svako na svoj način. Nije to neki tip ludaka, koji gravitira oko mog imaginarnog azila, to su svojevrsni čudaci, vrlo autentični. I kad zamislim nekog od svojih prijatleja kao svog…ah…partnera…posustane mi brejnstorming, a vukovi bacaju krvave pegle…

Imam traume od zamišljanja svojih prijatelja kao imaginarnih partnera. Više bih volela imaginarne prijatelje nego da bilo ko od mojih voljenih prijatelja bude moj realni partner. Ne radi se samo o tome da su oni nenormalniji od svakog mog bivšeg partnera. Nego i tome da ih toliko volim, da ne bih mogla to da im uradim.

Aleksina Đorđević