Striptiz za pismene: Na pola puta iz pameti

Striptiz za pismene: Na pola puta iz pameti

Kako god okrenem i sa koje god strane pogledam, nekako sam na pola puta. Otprilike. Ako budem živela još ovoliko, biće to baš duboka starost, ako budem pisala još toliko, biće to baš mnogo materijala, ako budem volela još ovoliko, biće to baš mnogo razloga za duboku starost i sav taj materijal.

Ali ako, napuštajući ljudske zakone pameti, odmaknem još ovoliko, ne verujem da će baš mnogo ljudskog ostati u meni, uz koliko god ljubavi i pisanja matorila.

Da li ja strepim da napustim pamet? Da se distanciram od ljudskosti?

O, ne. Ja radim na tome. I stigla sam do pola.

Razumevajući sve ljudsko, otkrivajući božansko, razlikujući ljudsko i božansko i nalazeći istovetnosti, stičući iskustvo u korišćenju mozga kao instrumenta osećaja i prijemnika sirovih informacija, podešavajući se na frekvenciju tog prijemnika i učitavajući programe za obradu tih informacija, izlazimo iz pameti, onakve kakvu smo upoznali. Približavajući se božanskom, osvešćujući istinitost, udaljavamo se od ljudskosti kakvu znamo.

I tako, sad sam napola izašla iz pameti, napola ljudski robot, napola ispiljena. Još uvek uslovljena automatizmima koje uviđam, a ne isključujem, još uvek nastojim da prihvatim višu svest, balansiram na ivici.

Možda je to balansiranje moj posao. Ali možda već prelazim granicu.

Hoću li zakoračiti po eteričnom, kao po čvrstom tlu navika, koje sam naučila da uzimam zdravo za gotovo, ili ću sa sledećim korakom sve dovesti u pitanje i nastaviti da lebdim, prihvatajući da mi za te korake uopšte nije potrebno čvrsto tlo?

Hoću li moći da prelazim tamo i ovamo po pontonskom mostu razuma, nad nabujalim vodama sudbine?

Više se ne pitam hoću li odlepiti, izlazeći iz pameti.

zena na putu 750x400 Striptiz za pismene: Na pola puta iz pameti

Samo se brinem hoću li dovoljno brzo naučiti šta još mogu i treba da naučim.

I brinem se kako će to uticati na moje ljudske odnose, zadatke i poslove.

Po toj brizi znam da sam još uvek uslovljena robotskom ljudskošću. Programirana da tražim dokaze i uverenja, da rezonujem i zaključujem, da planiram i delujem. Da postavljam ciljeve i pokušavam da ih dostignem.

Ne vidim cilj na izlasku iz pameti. Možda zato što ga ne vidim, a možda zato što je na kraju tog puta kraj koji ne mogu da pojmim, kome ne mogu da se nadam i za koji ne mogu da se pripremim. Ili zato što napuštanje ljudskosti, a ostajanje u telu ukida potrebu za ciljevima i koracima.

Apsolutna spontanost je ono što mi pada na pamet.

Na ovu polovičnu pamet što mi je preostala.

Ne mogu još da zamislim kako to radi. A za ono što osećam, nemam još dovoljno podešen instrument.

Hoću li morati potpuno da napustim sebe, da bih spoznala potpunu svest?

Hoću li imati dovoljno dugačku polovinu i dovoljno hrabrosti i namere da to uradim?

Možda neću biti tu, da vam kažem da li sam uspela.

Aleksina Đorđević