Striptiz za pismene: Neki najljigaviji naslov

Striptiz za pismene: Neki najljigaviji naslov

Ono kad sanjate, pa doživite trenutak potpune spoznaje. Presrećni ste i sve je na mestu. Mozaik života ne izgleda kao da ga je slagalo dete ometeno u razvoju, nego se svaka suluda šara savršeno uklapa… A onda vas je sramota da ispričate šta ste sanjali. E, tako sam ja sanjala ljubav. Savršenu, potpunu, večnu, prožimala me i spajala s tim muškarcem onako kako sam uvek samo naslućivala da je moguće. U tom trenutku potpune katarze, pomislim (u snu smo i dalje) – sada znam! Napisaću knjigu koja će se zvati “Suština prave ljubavi“. Već vidim podebelu knjižurinu u tvrdom povezu, naslov u zlatotisku i srećna sam k’o nikad.

Na koji način moji podsvesni sadržaji razotkrivaju mene romantičnu, bez štita sarkazma i burleske, neću da razmatram ovde, ali slobodno možete da me zajebavate.

Znači, pušila sam se jedno pet dana posle tog sna, a mesecima me mučio taj naslov i to ekstatično stanje potpune sreće koje na javi nikad nije tako prožimajuće i oslobađajuće. Smirila sam se tek kad sam na kraju zaključila da stvarno treba da napišem knjigu koja će baš tako da se zove. Jedino je problem što ja ne znam ništa o suštini prave ljubavi. Osim ako se ona ne ogleda u tom ekstatično orgazmičkom stanju sreće, koje sjedinjuje telo i emocije na najduhovniji način – stanje angažovanosti svakog prijemnika u meni, koji svaki radi na svojoj frekvenciji, a svi dešifruju isti signal – potpuni mir, zadovoljstvo i ispunjenost u stanju najvećeg uzbuđenja. Ludilo. Nemate pojma o čemu pričam, je l’ da? Ne brinite, nemam ni ja.

Moj ego je pronašao satisfakciju u celoj priči, zaključivši da još nemam dovoljno iskustva. To jest, još nisam dovoljno matora, a to svakako znači da sam još mlada i da je život preda mnom. Možda ću u poznim godinama dostojanstvene starosti zaista napisati takvu knjigu, jer snovi nisu samo ofirački, nego i proročki element. I od tada shvatam život kao prikupljanje materijala za jednu ultimativnu knjigu, bibliju ljubavi, posle koje čovečanstvo neće više imati potrebe za takvim delima. Ni naslov me više ne brine uopšte. Uostalom i neka  najbolja umetnička ostvarenja imaju hmm…poetične naslove, kao recimo moj apsolutno najvoljeniji film svih vremena “Do kraja sveta“ (Until the End of the World) Vima Vendersa (Wim Wenders). E, taj zna ponešto o suštini prave ljubavi, kao i o tripoznim snovima.

Šta mislite kad sanjate o pravoj ljubavi? Šta sanjate kad mislite o pravoj ljubavi? Šta živite dok objašnjavate sebi šta mislite i šta sanjate? Nešto pravo? Oh, sumnjam. Živimo rastrgnuti između delića postignuća posutih po pustinji nemogućnosti, tragajući za oazama i podzemnim izvorima, jer znamo da je ispod svog tog peska sigurno skrivena sva ta voda. Vidite? O tome znam baš dosta. A kako bi se zvala još jedna knjiga koja nije ultimativna sveta knjiga ljubavi, nego govori samo o čežnji i traganju i ostalim dosadnim stvarima koje svi znamo? Dođavola, pola svetske literature trebalo bi da nosi isti naslov… neki najljigaviji.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.