Pa sad, kako se uzme. Ako moram da doživim propast sveta i da lično izgubim sve što imam, uključujući i svoj život, šteta je neprocenjiva. To ja zastupam važnost svakog oblika inteligentnog života na planeti. Ali ako pogledam iz perspektive kreatora svetova, koji je već potpuno rezigniran što mu eksperiment sa Zemljom ide od lošeg ka gorem, a ljudska inteligencija ne opravdava teorije, nego eskivira evolutivne tokove i uopšte se ponaša kao banda loših đaka sklona da teroriše štrebere, dobrice i kreativce, jedva čeka da se sve okonča, pa da poučen primerom počne iznova, e onda, nije šteta. Jedna propast sveta prethodi novoj kreaciji, koja će sigurno biti bolja, jer ako mi, glupa inteligencija ove planete, ništa nismo naučili, kreator jeste, pa će sledeći put bolje da nas napravi. Nas?
Dobro, mislim, najbolje od nas. One nepokolebljive koje su svi smatrali naivčinama zato što veruju u humanost, ne odustaju od svojih snova, vole život, ulažu svu svoju strast u stvaranje i umeju da uživaju. One genijalce koji izmišljaju svašta što posle oni drugi zloupotrebljavaju i tako neke umove koji funkcionišu u sadejstvu sa srcima i dušama. Možda.
Pokušaji selekcije ne bi li se eksperiment usmerio u zadatom pravcu očigledno ne rade dobro. Zemljotresi, vulkani, cunamiji, slabo je to. I neprecizno, brate. A osim toga, ko kaže da ravnoteža već ne postoji? Onoliko budala, ludaka, ubica i proždirača svake vrste, naspram šačice humanista – mislim na ljude neiskvarene mržnjom i pakošću, a ne na neki najkvalitetniji DNK materijal – i to je ravnoteža. Zlo je uvek bilo veće. A dobro se još dobro drži. Osim ako je smak sveta u toku sve vreme. Hvata zalet od početka i sad ubrazava, kao svaki iskusni trkač pred ciljem. A sa kim se trka, to se ja pitam. I za koji tim? Bojim se da smak nema veze ni sa zlom ni sa dobrom, ni sa prirodnom selekcijom, ni sa završetkom eksperimenta sa inteligentnim životom na Zemlji. Možda je to samo ciklus, deo neke celine koju nismo u stanju da spoznamo. Hoće li kraj ciklusa poštedeti nešto života još neko vreme? Na šta će ličiti sledeći ciklus? Koliko dugo? Bojim se da mogu da pretpostavim. Svakako je neki kraj nadohvat ruke. Kraj sveta koji poznajemo. Koliko smo spremni da se suočimo sa nepoznatim? Ili ćemo ostati cinici do kraja, pa nek ide život, nije šteta.
P.S. Za sve optimiste:
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
