A to kao nismo znali. Bol i patnja su sastavni deo života, čak svakodnevice. Ali, idemo redom. Držimo se činjenica. A to je onaj deo o delu. Ćaše meda sa čašama žuči i te stvari. Barem Njegoša učimo u školi, ako ništa drugo. A malo posle naučimo i ono o do pola punim i praznim čašama.
Celog života nešto učim. Pokušavam da razumem, da prihvatim, da primenim. I to uglavnom zbog onog prijanja. Hoću da se iscimam i uložim, ne samo zato što ću doći do nekog prijatnog cilja, nego i da isprobam sebe. Da vidim koliko sam u stanju da se potrudim. I još nešto.
Volim da pronađem prijatnost u cimanju. To mi je vrhunski izazov. Nije da sam uvek u stanju da na njega odgovorim, ali uvek pokušam. Svako cimanje koje me u startu obeshrabruje, već me je pobedilo. Izgubila sam mogućnost da naučim još nešto.
Dobro, za neka učenja sam definitivno tupava, prema nekima imam toliki otpor, da iako iza toga što mi je teško shvatljivo i izvodljivo leži očekivana prijatnost, dozvolim sebi da budem pobeđena u startu.
Nisam spremna na sve. Teoretski. Recimo, kad bih morala da zakoljem kokošku, očerupam je i sve redom, odlučila bih da nikad više ne moram da jedem piletinu. Voće i povrće su ionako zdraviji. Međutim, kad bi od moje spremnosti zavisilo preživljavanje moje dece, verovatno bih bila u stanju i svinju da sredim i da istopim mast i napravim čvarke.
