Striptiz za pismene: Novi ponedeljak

Striptiz za pismene: Novi ponedeljak

Eto nas! Sve taze, sveže, novo, tek načeto! Zar niste raspamećeni? Ja jesam. Početak svake nove godine tako deluje na mene. Još sve svetluca okolo, petarde se nisu potrošile, mamurluk nije ispario, ma još nismo ni oprali krpice koje smo udimili i oznojili na dočeku, a bogami i na reprizi. Danas ćemo. A možda i nećemo, još nije ozbiljan radni dan. Deca na raspustu, sijalice na jelci, zvezdice i pahuljice nalepljene po prozorima, ukrasni papir strgnut sa poklona pravi gužvu među čestitkama (primili smo tri, ali smo jedno pet napisali sami sebi i mnogo su lepe), svetlucavi prah još uvek ispada iz kose i treperi uhvaćen zrakom sunca zajedno sa trunčicama prašine. Rusku salatu još nismo pojeli, sarme i punjene paprike (suve) imamo i za sutra, pun frižider sireva, mazalica, sokova, ma raskoš!

Svaka nova godina mi počne ovako. Sa osećanjem ispunjenosti i onog treperavog zadovoljstva zbog svečanog početka koji obećava uzlazni nastavak i katarzični završetak, trenutak pre sledećeg početka. I osećam da ću ove nove godine zaista napraviti sve prave korake, koji će me dovesti do novih uspeha, ispunjenja želja, težnji, planova. Mislim, svaki put to osećam, negde od 1. januara pa barem do kraja raspusta, onako intenzivno.

“Kad ćeš da raskitiš tu jelku?” Pitanje je koje čujem početkom svakog februara. Još nisam rekla, a možda ove godine zaista i hoću:

“Neću nikad da raskitim jelku! Kome smeta lepota? Najlepše na svetu kitim jelku i radila bih to svakog dana (a i radim, stalno nešto popravljam i premeštam), jelka je simbol moje individualnosti i vere u ličnu slobodu!” Ups, to je Kejdžov (Nicolas Cage) tekst iz “Divlji u srcu” (Wild At Heart), ali istina je: ja se izražavam jelkom. Moja spremnost da se latim nove godine, obnovljena energija, živost i zalet – sve je to na mojoj jelci očigledno kao očiglednost (što reče Veseli u “Gospodaru prstenova”, u knjizi, ne na filmu).

tumblr lwii1sy6y11qmevz7o1 500 large picnik Striptiz za pismene: Novi ponedeljak

Kad ih skinem sa jelke, nosiću ih kao minđuše

Bunili se ili ne, jelka stoji negde do marta, jer tada počinje da se vidi prašina na ukrasima, a to znači da je vreme da se vrate u kutije. Joj, ukrasi! Više volim da kupujem ukrase nego čizme (ne samo zato što ih ima više u kutiji nego čizama). Luda sam za ukrasima. Svaki komad neobičnog oblika, boje i sjaja nad kojim sam balavila, treperi ka svemiru čistom iskrom mog bića. Kaže: “Vidiiii meee! I ja sam zveeeezdaaa!”

I tako se opirem prolasku tog novogodišnjeg talasa čiste radosti, natapam se srećom svetlucavih trenutaka i uživam iz sve snage. Svi pokušavaju da mi smetaju. Kukaju, nezadovoljni poklonima, nisu se dobro proveli, sekiraju se zbog još gore krize, i dalje nema seksa, žale se da je raspust prekratak, te hladno im je, te ne jede im se ruska salata…

Ah, tako malo razloga za radost ljudi imaju danas. A ja se toliko radujem što ću još danima sve oko sebe nervirati čistom radošću. Ne smetate mi uopšte. Uostalom, pridružiću se vašem ludilu sigurno, koliko god se trudila da održim svoje. Jači ste. Osim dok mi je nakićena jelka.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.