Striptiz za pismene: Pisanje je štreberski posao

Striptiz za pismene: Pisanje je štreberski posao

Pisci obično steknu pravo da pišu o pisanju kad su već popularni i priznati kao pisci. E pa, ja ne mogu da čekam toliko, nemam kad.

A to što sebe smatram piscem iako me još niko nije proglasio, to je samo zato što svakodnevnim pisanjem ostvarujem pravo na svoj poziv – u mom sistemu vrednosti.

To što još nisam objavila roman je zato što još nisam prodrla u hermetične krugove savremenog srpskog spisateljstva, za šta mi je potrebno više od prijateljstva na Facebooku sa savremenim srpskim piscima, a ne zato što nisam napisala roman.

To ako se neko pita odakle mi petlja da popujem o pisanju.

Iz istog onog mesta odakle mi dolazi i petlja za sve drugo – iz iskustva.

Afirmacija je proces, u kome igraju mnogi faktori, a pisanje je štreberski posao, koji obavljaju oni koji pišu.

Čula sam ja za kreativnu blokadu, ali to je luksuz predviđen za afirmisane pisce.

Ja sednem i radim.

Ponekad mi od jutra naviru rečenice, koje nikako da zabeležim, ponekad prvo smislim naslove, a najčešće neko u razgovoru kaže nešto što mi pritisne dugme za centrifugu i ja provrtim kroz glavu ceo tekst, dok sa oduševljenjem kličem aaaaa, o tome ću sad da pišem!

Sve što mislim i proživljavam, sve što razmenjujem sa ljudima, sve što osećam i predosećam, sve što znam i saznajem – sve pišem.

Tako moram. Tako radi moj kreativni imperativ.

plan knigi 600x282 Striptiz za pismene: Pisanje je štreberski posao

Dobar je osećaj pisati rukom i gužvati papir. Ali ko danas ima vremena za to?

Ne mislim ja da je sjajno sve što napišem. Samo je najbolje što sam mogla u tom trenutku. Potpuno isto kao i sve drugo u životu. Kuvam špagete bar jednom nedeljno, a ipak ponekad uspem da mi ispadnu tvrde ili ljigave.

Nekad pročitam neki stari tekst i ganem se do suza i volim to što sam napisala. Nekad nešto oklevam da pročitam, jer se sećam da nisam bila zadovoljna napisanim, a onda otkrijem da je tekst baš super. Nekad se ponavljam, ako ne u rečenicama, ono u premisama, nekad se namučim da nešto iznesem, a ono ispadne nekako prosečno.

Nekad me prijatelji pitaju o čemu ćeš danas da pišeš, a ja kažem nemam pojma, jer pisanje još nije došlo na red.

A kad dođe i kad otvorim Word, odnosno, suočim se sa praznim papirom, kako to definišu razne škole pisanja i razni iskusni pisci, ne razmišljam mnogo. Konsultujem svoja osećanja, utiske i zapažanja iz tog dana i nešto se pojavi. Sedim s prstima na tastaturi i čekam da se uspostavi veza između mog unutrašnjeg sveta i moje sitne motorike.

Nekad imam zadatak, samo treba da pronađem perspektivu iz koje ću ga sagledati, nekad nemam ništa, umorna sam, prazna, boli me glava ili se osećam šizofreno, povređeno, razoreno.

A pisanje nije rad na fabričkoj traci. Osim ako jeste. Nisam nikad radila na traci.

Ali sam uvek nešto pisala. Verovatno zato što sam uvek imala nešto da kažem. Ako ni o čemu drugom, onda o umoru, praznini, bolu, šizofreniji, povređenosti, razorenosti.

Zato što pišem samo o onome što poznajem.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.