Osetila sam nešto. Dobro, ja stalno nešto osećam. Provodim kroz srce sirove emocije, na mozak mi pljušte sirove informacije, kroz stomak me bodu sirove reakcije. Ne stižem sve da prevedem na jezik koji će svi razumeti. Ma, ne stižem više ništa da prevedem. Ili više niko ne govori tim jezikom, za koji ja tripujem da ga svi razumeju, ili sam ja totalno izgubljena u prevodu.
A najverovatnije je, kao što to obično biva, sve zajedno. Prevodim mrtvim jezikom i zato sam izgubljena u prevodu. Kao da izgovaram na latinskom najsmislenije rečenice najdubljeg značenja moje realnosti, a oni kojima se obraćam čuju nepovezano brbljanje, maloumne opaske, uvrede i psovke. Možda je neka planeta u nekoj šugavoj kući ušla u nezgodnu konjukciju sa nekim zajebanim tranzitom i moja frekvencija je otišla daleko van praga čujnosti. Jesam luda, znam bre. Ali pobogu, pa niko pored mene nije dovoljno normalan! A možda ni dovoljno lud.
Vrata su otvorena, prijatelji. Odmorite se sa mnom
Umorna sam od spajanja nespojivog. Od osećanja svih osećanja. Dobro znam koliko sam htela da mi nešto razvali mozak i skroz mi je jasno da sam samo dobila tačno to što sam htela. To što ja nisam mogla da zamislim šta sve spada u paket koji sam naručila, nije razlog da se žalim na isporuku, ili da budem razočarana, ili da manje cenim snagu namere koja ispunjava želje. Sve poštujem. Sve razumem. Sve prihvatam. Sve kanališem. Svima dajem ljubav.
I sad je dosta.
Jebite se. Bez mene.
Jedite govna. Da vidite malo kako je meni.
Osećate neprilična osećanja, prema nemogućim osobama? Suočavate se sa pitanjima o tome kakvi ste to, pobogu, i da li ste baš normalni? Bežite od takvih suočavanja i sudarate se sa sobom na svakoj krivini? Odgovrni ste za milion svakodnevnih nesporazuma, koje pokušavate u punom radnom tempu da otklonite, tako što ćete se svakom obratiti onako kako će da vas razume, svakoga slagati tamo gde ne može da vas razume, razumeti zašto vas pljuje svako u svakom segmentu koji ne razume? Niste? Što? Glupi ste? Normalni ste? Obični ste? Svaka vam čast. Izbezumljeno vam zavidim, evo, već dve sekunde.
Uh, prošlo je.
I ovog momenta, u slavu sinhroniciteta, kosmičkih zakona sličnosti i potvrde nadmoćnosti ljubavi u odnosu na sva sranja, moja trinaestogodišnja kćerka je saslušala sve što imam svima da kažem i rekla: “Ali to što ti osećaš i vidiš i radiš, svi drugi rade sve vreme, samo nesvesno.”, i ja odjednom više nisam umorna. Kako sam uopšte mogla da pomislim da imam prava da se umorim od nerazumevanja, kad usred mog života stoji neko ko me sve vreme skroz razume. A taj neko ima 13 godina. I daje mi dozvolu da i ja imam samo toliko. Što se mene tiče, sram vas bilo punoletne.
Postoji poseban krug pakla za prijatelje i ljubavnike onih koji se umore od voljenja svojih prijatelja i ljubavnika, i zatraže odmor.
U centru pakla, međutim, postoji poseban krug raja za umorne od ljubavi.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
