Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Nedavno sam imala privilegiju da prođem kroz ružno iskustvo preispitivanja prijateljstva. Muškog. Sva moja ženska prijateljstva preživela su razna iskušenja, nerazumevanja, povređivanja i udaljavanja. Sva druga muška prijateljstva ili nikada nisu došla u konflikt, ili su ostala iza veza i kombinacija, dakle izrasla iz emocija i seksualnosti. Prvi put mi se u životu dogodilo da me prijatelj osudi, opljune, ošamuti količinom đubreta koje je sasuo u mene. Da li je imao razloga? Možda jeste. Ali šta god da ga je izazvalo i zasmetalo mu, mogao je da me ne povredi toliko. Da kaže drugačije. Osim ako nije mogao. Da li je važno koji je razlog u pitanju? Pa, možda, zbog daljeg toka priče. Dakle, u pitanju je jedan momak. Ali istinski je u pitanju jedino moj način da budem srećna i ispunjena. Shvatila sam to u potpunosti kad sam svim ostalim svojim muškim prijateljima (da ne pominjem prijateljice) ispričala o čemu se radi, a svi su izgovorili neku varijantu ove rečenice “ako si ti srećna, a vidim da jesi, samo vozi”.
Samo je on rekao mnogo stvari, kao što su: “Probila si dno. Razočarala si me. Sve što si mi ikad rekla, sve što si pisala, palo je u vodu. U tim godinama ti stavljaš svoje zadovoljstvo na prvo mesto”. I još koješta o tome kako sam nezrela osoba i neodgovorna majka. I, znate šta? Pljuvao me pred ćerkom. Nisam umela ništa da mu odgovorim. Stajala sam izložena i zgranuta, pitajući se zašto je toliko besan i čime sam ga toliko izazvala i da li je moguće da on uopšte ne konta ko sam ja? Mislim, kad nekog volite, prihvatate ga sa svim njegovim manama i uvrnutostima, a kad je taj neko uvrnuto srećan, ne želite da mu kvarite. Barem toliko možete učiniti za prijatelja, ako već ne razumete ono što on radi. Bolno saznanje da mene moj prijatelj ne voli, bila je jedina poruka koju sam razumela. Takođe sam razumela i da ja njega ne poznajem dovoljno, ali to mi nije smetalo da ga volim. Da li ga još uvek volim? Da. Ali to mi ne smeta da shvatim da tu prijateljstva nema.
I kad idemo na kafu, stvarno pijemo kafu
Znate šta kažu još moji ostali muški prijatelji? Da je on jednostavno ljubomoran, jer se možda loži na mene, a da to ni sam sebi ne priznaje. Osim što kažu da je malograđanin i još neke stvari koje neću da pominjem. Nije mi poznata posesivnost u prijateljstvu, nemam je u iskustvu i ne znam šta da mislim o tome što su rekli. Možda su u pravu, mada mi je to potpuno neverovatno. Ja sam neki jebeni stručnjak za muško-ženske odnose, pa valjda bih skontala neki signal do sada. Ali moje ingerencije se kreću u bezbednoj zoni prijatnosti, obostranih simpatija i pozitivnosti. Jer, prijateljstvo je najpostojanija ljubav koju poznajem. Moji bivši momci, koji su ostali moji prijatelji, uživaju moju doživotnu naklonost. Računam na njih i znam da me neće izneveriti. Poznajem ih i poštujem. Moji prijatelji koji mi nikada nisu bili momci, nisu mi ništa manje bliski i vredni. Volim ih. Zbog mojih bivših momaka, koji mi nisu ostali prijatelji, stidim se i nesrećna sam. Osećam se neuspešno i nedorečeno i znam da sam nekako ispala kučka i gadura, i sve bih dala da izmenim te krajeve, tako da dobiju lepe, okrugle tačke. Iza kojih ide veliko slovo, pa onda možemo da pišemo neke nove rečenice.
I da, žena i muškarac mogu da budu prijatelji, a pravila su potpuno ista: ljubav, prihvatanje, poštovanje. Najlepše i najvrednije prijateljstvo je ono koje možete da imate sa sopstvenim partnerom – ono koje preživljava iskušenja, ume da oprosti i ne izdaje vas. Nikad.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
