Striptiz za pismene: Solo, ili šta?

Striptiz za pismene: Solo, ili šta?

Odgovor je, naravno, šta, a pitanje je soliranje k..cu, d’izvinite. Niko normalan ne želi da bude sam, a svako lud nikad nije sam. Kad ste bez veze, to samo znači da ste između veze. Možda je sledeća ona prava, a možda se veza nastavi, jer je prava. Kako god, trenutke soliranja… bilo čemu, ne možete preskočiti. Prirodno je s vremena na vreme stati, posustati, odustati. Neke veze su kao serija u nastavcima, završi se sezona, umorimo se, ali negde jedva čekamo šta će biti dalje. Neke su kao loš horor film, ili standardna drametina – ne možete da zaboravite idiotske detalje i nikada ne biste gledali ponovo. A neke su – skeč, osim aktera, svi se slatko smeju.

Ali, bilo da ste na pauzi snimanja, ili na odvikavanju (mis’im, ’ste zvezda, ili šta?), ili ne možete od blama da podignete glavu, pa ne izlazite, a svima ste razglasili da ste na odvikavanju (što će verovatno postati tačno, ako dugo solirate u samoći, stidu i strahu), ne gine vam promena statusa na Facebook-u. Neki stavljaju “u vezi” samo zato da neko ne pomisli da su bezveze, ako se ni sa kim nisu “uvezili”. Mudri ne stavljaju ništa, samo žive svoj život, poštujući cikluse vezivanja i soliranja.

 Striptiz za pismene: Solo, ili šta?

Nepodnošljiva lakoća samoće. Ne greje, ali osvetljava

E sad, ima onih koji su uvek malo van svake veze, na ovaj ili onaj način. Na ovaj, ako su distancirani i boje se apsorbovanja u zajedništvu, ili ljubav i pripadanje shvataju fatalistički, kao totalni gubitak slobode. Na onaj, ako im je bilo kakva veza toliko neophodna, da uopšte nisu sposobni da se posvete jednoj – uvek saleću eventualnu sledeću. Iz veze u vezu, nemoguće je ne potrošiti zalet. Puš pauza (ono kad smo ispušili) mogla bi da posluži za malo preispitivanja. Koliki deo mene je ostao u bivšoj vezi? Koliki deo mene je povezan sa sobom i koliko aktivno? Koliko u stvari samo želim da jurcam dalje, istim intenzitetom, menjajući objekte koji mi služe da ostanem u vezi sa strašću?

Puš pauza po puš pauza, rak pluća, jebote!

Površnost ima temeljno razorno dejstvo.

Dakle, ostaje šta. Kao pomoćni padobran, kao dežurna apoteka, kao štek cigareta za usred noći u kojoj pada kiša, a benzinska pumpa je tri bloka daleko…

Šta je čarobna reč koja otvara sva ostala pitanja, počev od šta sad, pa nadalje. Seme buduće radosti, posejano u gusto blato razočaranja, usamljenosti, straha, beznađa, malodušnosti, obilno zaliveno tugom, nići će, izrašće, rodiće…  A sada soliram u jedinoj vezi koja sa svakim prekidom postaje sve jača i dublja – sa samom sobom. Liči na paranje džempera i namotavanje ukovrdžane vunice u uredno klupče. Besmislen posao. Mislim, kome treba vunica koja je bila džemper, koji se sav očupkao i smanjio od pranja? Niko to ne voli da radi. Ali nekako smiruje živce. I ako nikad ništa ponovo ne ispletem od te vunice, uvek ću moći da prebrojim klupka i da znam da je sav materijal tu.

I tako, param i motam i zamišljam nove modele. Sama sa sobom. Mogu da zamislim šta god hoću. Mogu da stanem i rasplačem se i natopim sav taj štrikeraj svojom svetom vodicom. Neću da soliram! Jebem ti puš pauzu! Hoću da volim dok mi ne odleti poklopac sa glave! A kad odleti, tek onda ima da pršti!

Klot frket po klot frket, kapica, šal, torbica…

I kad okončam kreativnu intervenciju pobune, zabošću nekome ove igle u…

Osim ako me dotle ne prođe bes. Ali to je deo solo paranja. Suočim se sa besom i zaposlim ga. Ugostim tugu, počastim je najsočnijim komadima čežnje i objavim fajront. Napravim grupnjak za strah, beznađe, malodušnost i usamljenost i kad se obeznane od orgijanja potrpam ih u isti paket i upotrebim malo one vunice da ga obmotam i uvežem. I onda ga pošaljem na sve adrese na koje želim da stigne. Igle gratis. Mogu da se naslađujem i trijumfujem. Dok me ne prođe.

A onda će me, jednog dana, uskoro, neko voleti zbog tih mojih oparanih džempera, zbog strasti, zbog ludila, zbog unikatnih rukotvorina. I poštovaće moje soliranje i neće ustuknuti od mog šta.

To mi je omiljena maštarija. Najlekovitija. Jer ono što sam u stanju da zamislim, spremna sam i da doživim.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.