Jedno skorašnje istraživanje je utvrdilo da oko 70 odsto singl žena u dužem periodu uopšte nije ozbiljno pokušavalo da nađe partnere, za razliku od šezdesetak posto samih muškaraca, koji su bili neprestano u potrazi. Mudri stručnjaci za odnose su utvrdili (a i tu su morali da sprovedu neka istraživanja) da je ženama bolje kad su same, nego muškarcima. Možda im je uopšte generalno bolje kad su same, bez da se upoređuju sa muškarcima, ali sigurno je tu potrebno još mnogo istraživanja, da bi se utvrdilo stanje stvari na terenu. Još neka mudra zapažanja proistekla iz istraživanja kažu da su žene koje žive sa muškarcima mnogo više opterećene kućnim poslovima i brigom o deci, a da takođe i više ulažu i brinu o emotivnoj strani odnosa. Dobro, nisam na kraj srca, znale smo to, ali ipak ima veću težinu kad se obave neka istraživanja i kad očiglednosti koje bodu oči (i mozak i srce) potvrdi zvanična psihologija.
Same žene drže stvari pod kontrolom, a to je samo uobičajeni nivo kontrole. Sređuju kuću, spremaju hranu, idu na posao, doteruju se, druže se – uopšte ne liče na očajnice, otpadnice od zajednice, pustinjake i skitnice. Dok muškarci koji su sami, uglavnom liče. Na sve nabrojano. Kao da nisu u stanju da bez ženske pomoći održavaju uobičajen nivo kontrole – higijena, osnovni red, društveni život, osećanje pripadnosti i korisnosti široj zajednici. Njima treba žena, partnerka, porodica, iz najosnovnijih razloga – da ne bi regresirali i pretvorili se u pećinske ljude.
A zašto ženi treba muškarac?
Da je štiti možda? Od napada divljih životinja? Od nasrtaja drugih muškaraca? Od mobinga? Od preopterećenosti obavezama? Od odgovornosti majčinstva? Od dobijanja otkaza? M?
Pogađaj od čega može da je zaštiti. Ne, ne nalazi se među nabrojanim stvarima.
