Idete li vi kod lekara kad osetite da nikome ne verujete, da sumnjate u motive bliskih ljudi, ili u njihovu sposobnost da sutra ili za deset godina i dalje stoje iza onog što su vam upravo najiskrenije rekli, predložili, poverili?

Znači, ne idete. Tako sam i mislila.

Pokušavate sami da se izlečite, zar ne?

Koristite narodne lekove, kao što je traženje dokaza u sopstvenom iskustvu o tome kako su vas upravo dragi ljudi naučili nepoverenju, tako što su vas izdali, ispalili, prodali, namerno ili slučajno, ko zna koliko puta do sada.

Alternativni oblici lečenja takođe predlažu da sagledate sebe kao racionalnu osobu, koja preispituje svaku svoju odluku, tražeći odgovor na vrrrrrrlo zdravo pitanje šta je najbolje za mene.

Najtvrđa pozitiva odmah primenjuje radikalne mere – šest puta dnevno pišite, mantrajte, meditirajte moje okruženje je bezbedno i dobronamerno, puna sam poverenja u ishode koji su za mene najpovoljniji. U ovoj varijanti možete da progutate svakakva sranja koja vam život priređuje, jer su upravo to ishodi najpovoljniji za rast i razvoj vaše besmrtne duše.

I ja se bavim kućnom medicinom. Pokušavam da se izlečim kako znam i umem. Samo, to lečenje ne podrazumeva posezanje za razumom, anestezijom, antibiotikom i antipiretikom.

Ja prvo bolujem iz sve snage.

Ne verujem iz sveg srca i saopštavam svoje nepoverenje. Osećam se ranjivo, nesigurno, neodlučno, nekompetentno i ne verujem da je problem u onima kojima ne verujem.

Za mene, to je kao da me strefio šlog.

Kurban Kayramı Sözleri1 Striptiz za pismene: Strah od poverenja

Ma sta ona tu meni beeee?!

Jer uvek sam imala beskrajno poverenje da je sve u redu.

Da sam dobro i kad nisam dobro.

Da ću naučiti svoje lekcije i rešiti svoje zadatke, možda sa zakašnjenjem i ne baš za desetku, zato što nisam štreber, nego iskustvonosac.

E pa, sasvim je novo iskustvo nemati poverenja tamo gde se nikad nisam ni pitala treba li da ga imam.

Kao da ponovo učim da govorim, sasvim novim rečnikom i baš mi ne ide.

Kao da hodalica treba da mi pomogne da se setim kakav je osećaj trčati pogleda uprtog u nebo.

Nikada nisam preispitivala pitanje vere, jer je nikada nisam gubila. A sada se postavlja pitanje, da li je to zato što je nikada nisam ni imala?

Šta će mi vera, kad imam poverenja u kosmičku mudrost čiji sam neizbežni deo, samo zato što živim u ljudskom obliku?

Šta će mi radikalna pozitiva, kad je jedino istina dovoljno dobra za mene?

Šta može da mi oduzme poverenje, kad je zapravo, svako poverenje u svaki ishod, jedino poverenje u sopstvenu kosmičku suštinu?

I sada, da li je moja kosmička suština doživela oštećenje mozga ili sam se samo prvi put susrela sa strahom?

Zar ja? Jurcačica na vetrenjače bez mane i straha?

Naoružana mačem istine, štitom vrline i snagom ljubavi?

Na ti sa dobrim vilama, kao i sa demonima?

Poverenje je plašt nevidljivosti pred silama zla.

Prkos večnosti, pred telesnom prolaznošću.

Vitalni sastojak esencije mladosti, koja ne poznaje posustajanje i odustajanje.

Poverenje je moje omiljeno srednje ime, na koje mi je pravo trenutno suspendovano.

Da sam onoliko arogantna koliko delujem, mislila bih da me to sustiže razum i zrelost.

Ali pošto ni u najgorim slučajevima nisam sklona mišljenju, ja prosto znam da sam se utronjala od straha.

Svaki strah je strah od gubitka.

Svaki gubitak je smrt.

Toliko je strašno pitanje poverenja.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice