Striptiz za pismene: Strategija protiv smora

Striptiz za pismene: Strategija protiv smora

Ne radi se više o tome kako izbeći smarače. Sa njima ste načisto. Znate ko su, na koji način nastoje da vas zaokupe i spremni ste na sve trikove da ih otkačite i zbrišete. Radi se o jednom drugom fenomenu. O nekoj vrsti primarne gladi, od koje pati ogroman broj ljudi i koju sigurno svako od nas ima u svom iskustvu, iz nekih perioda i raspoloženja. Sećam se momenata kada mi je bilo čije društvo bilo dobrodošlo, bilo kakvi razgovori prihvatljivi, a svaki poznanik potencijalni sagovornik. To su bili oni momenti kada niko koga volim nije dostupan, a ja sam baš nešto prazna i dosadno mi je. Srećom, pa je neko pametan izmislio društvene mreže i sad kad mi je dosadno mogu da smaram naširoko svojim linkovima muzike, duhovitih sadržaja i fotografija.

4bcb968a33b32 Striptiz za pismene: Strategija protiv smora

Da, da, slušam te. Vrlo zanimljivo

Mislim, bitno je da znam da mogu. Obično odustanem posle prvog skrola po linkovima i statusima mojih brojnih virtuelnih frendova. Zato što skontam da im je dosadnije nego meni, ili da ih barem zabavljaju dosadnije stvari. Pa onda počnem da tripujem – od pokušaja da proniknem u opseg svesti nekoga kome je urnebesno nešto što je meni prosto gadno, preko odgonetanja emotivne pismenosti nekog ko lumpuje po Facebooku sve u šesnaest, ili me iznenađuje nekim zaboravljenim pesmama, do dileme da li treba da zavidim tim ljudima što se lako zabavljaju ili treba da se zabrinem nad svojom blaziranošću. Koji sam ja smor! Ko me bre, tera da shvatam narod tako ozbiljno? I svaki put kad mi se nečiji statusi, komentari, linkovi i fotke sviđaju (like) i inspirišu me da se zezam ili izrazim zadovoljstvo, ispadne da su ih okačili likovi koje znam i gotivim ih i jedan manji postotak onih koje još nisam upoznala, a sto posto sam sigurna da ću sto posto da ih zgotivim.

Znači, problem smora mi stvaraju oni srednji. Koje znam i koje ne znam, a gotivim ih u bilo kom procentu manjem od sto.

U, kakva diplomatija! Bravo matora! Prosvetljujući momenat je što sam upravo skontala da problem smora meni ne pravi niko i ništa osim mojih diplomatskih sposobnosti, želje da ostavim dobar utisak, da očaram ako je moguće, zadobijem ljubav, obožavanje, uvažavanje, podršku. Jedno je sigurno – uspevam da ostavim utisak. Da, ironična sam. Ne, niste duhoviti ako ste pomislili “a kakav?” i još se slatko nasmejali svojoj domišljatosti.

Ma šta mi bi, da se upustim u ovo razmatranje nivoa otvorenosti svakodnevne komunikacije? Pa smorila sam se, ono, đavolski. Da, pričam sama sa sobom. Ne, nisam prsla, nego sam sama sebi vrhunski sagovornik.

I sad, da li ja priželjkujem sagovornika koji mi vrhunski parira, u razgovoru u kome pršte lucidnost, inteligencija i humor, izdašno škropeći duše žedne inspirativne komunikacije? Želim, želim, želim! Stalno, svakog dana, bar na dva sata! A šta dobijam? Često baš to što želim. I onda budem raspoložena, srećna, blesava, razigrana, puna energije. O, to je tako lako! Rekoh li ja maločas da zavidim drugima što se lako zabavljaju? Ups.

I sad moram da razmišljam dalje i dublje, dođavola! O neprijatnoj i teškoj komunikaciji. O onim momentima kad se provocira istina, realnost, poštenje, osećanja, motivi. U kojima neminovno saznajem po nešto novo, istinito i neprijatno o sebi. Ali posle takve komunikacije, naporne i katarzične, osećam se pročišćeno, mirno i zahvalno. Da li to želim? Makar samo vikendom? Ne mogu da lažem. Ne želim. A da li mi je to potrebno? Pa, samo kao voda, sunce, vazduh.

I onda, gde sam se i kako tako đavolski smorila? Davala sam punu pažnju onim srednjim ljudima. Iz pristojnosti, respekta, reda radi. Da uvažim nekoga ko je zbog nečega bitan nekome ko je meni bitan. Znate to. Konvencionalnost se zove, valjda. A ja ne umem da uvažavam polovično. Ili ne jebem dva posto, ili sve upijam. Želim li to? Ma da, samo sutra. Treba li mi to? Pa, možda će mi zatrebati sutra. Slušanje je zajebana disciplina, ali ja sam zajeban igrač. Malo, malo, pa se zajebem.

Obuzdaj aroganciju, matora. Nisi ti najzanimljivija osoba na svetu. Zaslužuješ da se đavolski smoriš tu i tamo. Osim toga, uvek možeš da porazgovaraš sa sobom, naporno i pošteno. Da se izložiš i napišeš šta stvarno misliš. Prosvetljujući momenat? Nema tu nikakve strategije. Samo disciplina zahvalnosti.

Ako sam uspela da nahranim nečiju glad za pažnjom, imam li pravo da me to smori? Imam. Ako sam uspela da pojedem nečiju pažnju i zadovoljim sopstvenu glad, smem li da se ljutim kad mi kažu “smaraš”? Smem. U ljubavi i gladi, sve je dozvoljeno.

I onda stisnem “word count” koji izbroji preko 800 reči ovog teksta. Smaraš, matora.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.