Šta stoji nasuprot klišea? Sloboda? Spontanost? Kreativnost? Nekonvencionalnost? Ili samo bunt?

Ma nema nasuprot.

Kad nešto percepirate kao totalno van svih klišea, to je samo zato što ste se sreli sa klišeom koji ne poznajete. Svaka realnost ima svoje stereotipe, samo neki važe za manji broj ljudi, pa ih većina ne vidi kao stereotipe, već kao totalnu suprotnost obrascima na koje je navikla.

Umetnici su ludi, van svih šablona. Aha. Samo kad ludilo ne bi bilo tako zamoran i tesan šablon.

Jer, umetničko ludilo podrazumeva nedostatak samopoštovanja, delirične epizode sa alkoholom i drogom, neprihvatljivo seksualno ponašanje, dramatične i neuspešne ljubavne veze, upadanje i prolaženje kroz razne stvaralačke faze, periode eksplozivne kreativnosti i depresivne pauze među tim periodima.

Umetnici preziru klišee.

Ali, ne nalazite li da je takav kliše – prezirati kliše?

Bunt protiv šablona, samo je druga vrsta šablona.

Šta stvara moćne obrasce ponašanja, koji su u stanju da privuku sve vaše puteve i stranputice, kao što magnet privlači spajalice i da ih uputi ka ishodu, na koji bi svi mogli da se opklade, jer je to tako očekivano?

To je ona ogromna sila inercije koju reakcija na uzrok vodi direktno u posledicu.

A svi znamo kako to ide. I uopšte ne moramo da znamo uzrok, i obično se i ne trudimo da ga razotkrijemo. Tako funkcionišemo kao vrsta, u službi klišea.

iste posebne tekst Striptiz za pismene: Tesno mi ga skroji

Biti isti, poseban, biti slobodan, samo svoj!

U potrebi za različitošću i autentičnošću, za sopstvenim potpisom i brendom, u startu smo osujećeni. Možemo samo da budemo slični onima koji, poput nas, teže da ostvare legitimno pravo na spontanost, istinitost, neposrednost, da se oslobode stega društvenih i porodičnih očekivanja i da postupaju baš onako kako žele i osećaju da treba.

Samo što ćemo svi prosto upasti u iste zamke. Bežeći od konvencionalnog, povećavaćemo svoje nesigurnosti, strahove i paranoju. Trudeći se da pošto-poto živimo kao sav normalan svet, jer nam je, recimo, stabilnost porodičnog života ultimativno sveto drvo u čije korenje moramo da se upletemo da ne bismo načisto odlepili, e, paaa… načisto odlepimo. Puštajući sebe s lanca, isto kao i obuzdavajući se, ljuljamo klatno ludosti u granicama zadate ludosti.

A zašto onda normalni ljudi tako često ne uživaju u sreći predodređenoj za normalne ljude? Pate zbog raznih labilnosti, bračnih, porodičnih i poslovnih problema, upadaju u depresije i gutaju lekove, razboljevaju se i prerano umiru, iako je šablon reke života zamišljen po meri njihovih čamaca i veštine veslanja i kormilarenja?

Ili, zašto onda svi ludaci, alkoholičari i narkomani nisu ludo kreativna bića, koja sebe podvrgavaju najgorim iskušenjima, u pokušaju da dodirnu najdublja dna, kako bi najviše odskočili i dosegli najviše vrhunce u nameri da oplemene svet i oslobode ljude svih predodređenosti?

Nasuprot klišea, kao i svih ostalih zabluda o slobodi izbora, stoji jedina mudrost.

Da li ste primetili kako su mudri ljudi, puni znanja i duha, nekako neupadljivi i naizgled odlično uklopljeni? Niste, naravno, oni ne upadaju u oči. Vidite ih samo ako dođete u situaciju da im se obratite za pomoć. Njihova ekscentričnost nije teatralna, njihova autentičnost ne sija poput novogodišnjih sijalica na jelci, oni su višestruko umotani oko sebe i spolja pokazuju samo glatku površinu, koja nudi odraz posmatraču. Mimikrija je, uostalom, odličan i delotvoran mehanizam odbrane integriteta.

A kad smo samo ludi, onda smo izloženi i u nekom trenutku, posle malo više udaraca nego što možemo da apsorbujemo, postajemo paranoični i zamišljamo da je sva običnost ovog sveta u zaveri protiv našeg integriteta.

I, eto nas, u stereotipu nesigurnosti i inerciji strahova, nezadrživo paranoičnih… Srljamo u kliše, ljutito se koprcajući.

Ali, možda će ovu našu fazu neko jednom nazivati ljubičastom i upoređivati je sa kasnijom, zrelijom, parisko-plavom i povremenim žanrovskim iskoracima u žutu i narandžastu.

Biti lud i živeti kao sav normalan svet, moguće je jedino ispod debelih slojeva mudrosti, tako da niko ne može da napada i ometa naš unutrašnji koncept.

Tada, možda, možemo da dozvolimo sebi krajnju neposrednost, nesputanu spontanost i beskompromisnu jasnost.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice