Odustala sam od kićenja žive jelke pre dosta godina, kad sam negde čula da je onaj divan miris koji širi zapravo reakcija na stres. Iako smo uvek uzimali jelkice sa korenom i posle ih sadili kojekuda, nijedna se nikad nije primila. I tako, iz razloga očuvanja prirode i za slučaj da jelka stvarno pati, stresira se i brani opojnim četinarskim mirisom, prirodu u dnevnoj sobi zamenila je novogodišnja plastika.

To sa jelkom i novogodišnjim ukrašavanjem, to je kič trip mog života. Ali kolekcionarski kič trip.

Nemam među ukrasima nijednog deda mraza, irvasa, nijednu crveno-zlatno zelenu kombinaciju, ništa šišarke i snežna belina. Samo odabrani ukrasi koje sakupljam godinama i koje bih nosila na glavi, oko vrata, na tašni, negde po sebi, samo da nisu tako veliki i očigledno zamišljeni da se okače na jelku. Imam kolekciju providnih plastičnih ledenica i zvezdica, još neke duguljasto-suzaste plave ukrase, nekoliko šljokičastih srca, srebrna zvona, nekoliko nijansi ljubičastih i plavih srma, srebrne perle i lanac od pahuljica, nekoliko komada neopisivih ukrasa nalik na planete, sfere i grožđe ujedno, a ove godine dodala sam tri kugle, kojima oblik daje filigranski izuvijana žica sa nekoliko plavih perli. Izuzetne su, stvarno. Prošle godine nisam kupila nijedan ukras, nekako, nisam se zaljubila. Bili su obični.

Malo bolestan odnos imam prema ukrašavanju jelke, a?

I ne volim da mi se deca mešaju. Imam još ukrasa i još dve jelke, pa neka kite kako žele. Ljudi kite jelke zbog dece, a ja zato što moram.

Jednom godišnje proizvodim lepotu tačno prema svojim merilima i gledam u njeno svetlucanje, kao što ljudi gledaju u medidativnu tačku ili riljaju svoje zen baštice, da postignu unutrašnji balans, mir i sklad. Iako već godinama imam iste boje na jelkama i dodajem tek poneki ukras, svaki put su različite. Ranije sam više volela simetriju i raskoš, sad ređam upola manje ukrasa i raspoređujem ih po nekom osećanju ravnoteže, koje ne zahteva simetriju.

Ili mi se ukus popravlja ili postajem sve više bolesna u toj potrebi da iznesem svoj doživljaj lepote, izložim ga i divim mu se.

Pod izgovorom Nove godine, moja unutrašnja jelka materijalizuje se u realnosti svakodnevice ograničenog trajanja – dve nedelje pre dočeka, pa do Kineske Nove godine.

neobicni ukrasi za jelku1 Striptiz za pismene: Unutrašnja jelka

Nosila bih ih kao minđuše, samo da su malo manji

Kad razmišljam o tome da li bih volela jelku preko cele godine, ne mogu da se odlučim. Možda bih volela da češće dekorišem jelku, ali za različite namene. Možda još jelka za rođendan, jelka za proleće i letnja jelka. Mogle bi da budu dovoljno različite. Letnja bi bila žuto-narandžasto-zelena sa malo crvenog i plavog. Rođendansku bih okitila samo srmama, perlama i sijalicama. Na prolećnu bih stavljala figurice – ptičice, leptire, bubice od perlica… U stvari, kad bolje razmislim, volela bih jelku preko cele godine i da joj menjam dekoracije prema prilici. Kao kad presvlačiš lutke. Kad se spremaš za maskenbal. Kad crtaš i slikaš, ali ne zato što isijavaš umetnost, nego da postigneš efekat. Glamurozni kič, to je moja jelka.

A možda mi je i dosta jednom godišnje, po mesec-dva.

I još ću vam priznati da skoro svakog dana korigujem dekoracije. Pomeram perle sa gornje na donju granu, premeštam najefektnije ukrase da se vide sa svih strana, preuređujem srme i ledenice… kao što popravljam šminku – napuderišem nos, dodam ruž, pojačam rumenilo. Iz nekog razloga, to je tako duboko uzbudljivo, dolazi iz nekog dela koji je ujedno raskoš, strast i potpuni mir.

Valjda iz unutrašnje jelke.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice