Striptiz za pismene: Uvek volim ono što volim

Striptiz za pismene: Uvek volim ono što volim

Ali ja se držim onih ljubavi, koje će sa mnom napustiti ovaj svet. Dok sam živa, voleću sve knjige koje volim, filmove i muziku, pisanje. Sadržaje koji mi nikada neće dosaditi, jer čine moj život. Ako volim neku knjigu, to znači da sam je pročitala barem dvadeset puta. Kad naletim na film koji volim, silno se obradujem i odgledam ga ponovo, po ko zna koji put. Kad volim neku pesmu, to znači da znam reči i usuđujem se da pevam.

Sve što volim, uvek me obraduje, uvek je uz mene, uvek mi je dostupno i uvek imam želju da se bavim time.

Prosto je sa stvarima. Sadržajima. Oni se ne menjaju. U njima je uvek sve ono što volim. I nikad se ne pojavi neko gadno iznenađenje.

Knjiga koju sam pročitala dvadeset puta, dvadeset prvi put neće prestati na pola. Neće odjednom ućutati i zatvoriti mi se pred nosom, tamo gde ja sa najvećim uživanjem očekujem vrhunac zapleta i unapred se radujem očekivanom raspletu.

Na sadržaje uvek mogu da računam, bez strepnje.

Voljene stvari su utešne.

Uvek me prigrle. Uvek mi daju ono što očekujem.

Uz takvu izvesnost, lakše je podnositi ljubav prema ljudima.

A ona je često nepodnošljiva.

screen shot 2012 02 27 at 9 43 39 pm Striptiz za pismene: Uvek volim ono što volim

Neke od njih su takođe otišle. Ali uvek mogu da ih pronađem

Ljudi odlaze toliko često. Takav je rizik voleti ih.

Ljudi me bole.

Oni odustaju od mene i očekuju da ja ne odustanem od njih.

Odustaju od sebe. I čude se što ja ne odustajem od njih.

Odustaju na pola. Prestaju. Isključuju se. Zatvaraju se. Odlaze.

Voleti ih je kao krvariti.

Ponekad postanete anemični. Ponekad iskrvarite na smrt.

I uvek ima još toga što možete da date. I uvek izgubite najveći deo toga što ste hteli da date. I transfuzija nikad nije dovoljna, osim da preživite.

Zato ljubav prema ljudima ponekad prestane. Kao krvarenje.

Kad osetim da ću umreti ako nastavim da krvarim.

Da ću izgubiti sve što imam da dam, ako nastavim da volim.

Ljudi izdaju, napuštaju, posustaju. Dosadni, plitki i zastrašujući, kao dnevne novine. Naporni, razvučeni i razočaravajući, kao psiho drame.

Otrovni, kao turbo folk.

Ponekad otkrijem da je najvrednije što imaju moja ljubav prema njima. A onda mi ih bude žao. Ali tada sam već prestala da ih volim i ne mogu da počnem ponovo. Vreme im je da idu kuda su otišle sve one knjige koje sam pročitala samo jednom i bilo mi je dosta.

I već sam ih zaboravila. Ali ima i onih koje sam opčinjena i užasnuta pročitala bez daha, nikada ih nisam zaboravila i nikad poželela da ih ponovo čitam. Od njih se možda nikada nisam ni oporavila.

Samo ne želim da mislim na njih. Neću ponovo tako da se osećam. Nikada.

I to je jedino zajedničko knjigama, ljudima i ljubavima.


Aleksina Đorđević